Za vreme boravka u Kataloniji stanovala sam u ulici Carrer de Santa Carolina, par stotina metara iznad Sagrade. Svako jutro pri izlasku iz zgrade prvi kadar bila mi je bolnica Sant Pau, jedno od najvećih kompleksa u stilu Art Nouveau, tj. katalonskog modernizma u svetu. Ovo čudesno zdanje dominira i prkosi okruženju građenom u drugom stilu. Od 2009. godine Sant Pau postaje muzej. Istražujući bogatu i zanimljivu priču koja stoji iza ove građevine, prikupila sam mnoštvo materijala, tekstualnog i fotografskog i kada sam sastavila kompletnu sliku o bolnici izgrađenoj početkom dvadesetog veka shvatam da me je priča koja je počela mojim interesovanjem za secesiju u konačnici odvela u priču koja nam danas tako fali, u priču o humanosti. Od koncepta, spremnosti imućnih da donacijama pomognu izgradnju (inicijali donatora su vidljivi na fasadama), priuštivosti lečenja za sve socijalne slojeve, suštinskom brigom za pacijente preko svetlosti, organizacije soba, boje pločica u enterijeru koje su blagotvorne za psihu (dominiraju svetlozelena i boja kajsije), do planski sađenih biljaka u dvorištu, lavande i mandarina, jer se verovalo u isceljujuću moć humanog okruženja.
Izlazeći iz Sant Pau, u dvorištu među bogatim rastinjem ugledah grupu studenata medicine, očito na nekoj pauzi, kako ćaskaju. Nasmejani. Svaka vokacija traži etiku, njihova, pak, iznad drugih. O osmehu da ne govorimo.
U svetu u kojem humanost curi na kapljicu neke zarđale i zaštekale česme na periferiji civilizacije, lumen je svaki pojedinac koji izgradi istinsku ideju o ljudskosti u dezintegrisanom okruženju. Da li takav pojedinac može biti kontrapunkt dehumanizovanom sistemu koji prečesto nema čoveka kao agendu? Teško, ali je neminovan. Jer je kao takav poslednja linija odbrane.
Iz tačke gde čovek pronađe čoveka pruža se mir koji natkriljuje iskonski strah u nama.