Usled bestijalne vreline, koja je u kombinaciji sa vlagom tropski naporna, naterala sam se jedno jutro da ustanem jako rano i prošetam pored rečice Ledra. Ponela sam i telefon da napravim par snimaka, jer već duže vreme pratim renoviranje objekata u rezidencijalnom delu pored naše zgrade, pa nakon završenih radova uporedim na slikama učinak – pre & posle. Primetna je velika briga za autentičnost i nenarušavanje arhitekture koja je značajan trag u vremenu. Kuće sa venecijanskim prozorima bljesnu, svaki detalj vredan pažnje ostaje na svom mestu, a dozvola je neprikosnovena zakonska stavka koju reguliše država, tako da termini rušenje, renoviranje, zamena i ugrađivanje nije odokativna procena slučajnog investitora. Nakon renoviranja našeg stana pre par decenija, dozvolu za tačnu poziciju klima-uređaja čekali smo tri meseca. Nakon ugradnje došli su da provere i naložili da se podigne za petnaest santimetara, kako bi bila u skladu sa ostalim uređajima na fasadi. Takođe mi ulazi u kadar besprekorno obezbeđivanje objekata pre početka renoviranja, skup i zahtevan posao. I nekako sve ima smisla u tom procesu, kao skladan mozaik: arhitektonski plan, dozvola, priprema i realizacija. Tako u mojoj glavi izgleda logična raspodela posla i mogućnost zarade, svako radi svoj posao.
Iako sam za ovih trideset godina života u rezervnoj domovini napravila bezbroj snimaka Udina, gradića po meri čoveka i fine, smislene atmosfere koja se opire brutalnoj agresiji 21. veka i koja kao da je stala u vremenu zadržavši sklad, mir i humanost, svaki put vratim se kući sa novim detaljima u kadrovima. U ovoj šetnji uslikam crno-belu fotografiju glavnog trga s početka 20. veka. Samo po ljudima i odeći vidite razliku, arhitektonski uočite sačuvano nasleđe.
Nekada, pre dvadesetak godina, čak mi je smetao taj mir, jer čovek velikog grada nesvesno ište zvukove, bezrazložnu pometnju, pomeranja i neku vrstu anarhije.
Sve dok se ta anarhija ne desi u pravom smislu te reči, na nivou urbicida.
Baš tih dana zatekla me vest o rušenja kvarta na Slaviji, o brutalnom rušenju objekata od istorijskog značaja, o čuvenoj skulpturi Merkura koji je nakon devedeset godina pretvoren u prah jednim potezom, a da gradu nije palo na pamet da ga sačuva i pohrani za pokoljenja kao eksponat. I na moje veliko čuđenje fokus je stavljen na našeg proslavljenog fudbalera, u ovom slučaju investitora, kojem se građani obraćaju u nekim tekstovima.
Čovek, svuda na planeti, ima arhetipski iste nagone. Potpuno iste. Samo ga sistem drži u vinklu i sistem snosi odgovornost. Kao što se sistem u konačnici ne menja na ulici, nego zakonodavno, tako je i urbanistički plan zakonska regulativa od strane države kojom se čuva identitet jednog grada. Čuveni Merkur je bio pod zaštitom države do 2020. godine i ugovor je istekao. Nadležna institucija morala je reagovati. A da li je mogla? To je drugo pitanje. Neovisne institucije mogu neovisno reagovati. Da li su neovisne?
Pomeranje fokusa i pisanije o nekim sekundarnim ljudima su samo skretanje pažnje sa krucijalnih nivoa.
Tradicija je velika priča. Možda najveća od svih.
Svaka nova zgrada danas brže se uruši nego neki relikt od pre jednog veka. Trošnost materijala, ideja, vizura i surova utrka za zaradom napravili su današnju arhitekturu bedom. A arhitektura je u biti profesija bogova sa Olimpa, vokacija koja služi estetici, humanosti, funkcionalnosti i boljem životu. Gledam tako ostatke kanalizacije na Knososu od pre nove ere. Shvatim koliko malo smo u suštini napredovali. Čuveni Aleksandar Deroko je jednom rekao da svaka varošica može imati arhitektonsku novotariju kakve viđamo svuda po svetu, ali ako srušimo objekat od istorijske vrednosti, deo kulturne baštine koji nepogrešivo govori o jednom narodu socijalno, istorijski, kulturuloški i psihološki, to više nikada nećemo moći vratiti. Tako nam je u podrumu Etnološkog muzeja koji nije adekvatno obezbeđen usled vlage propalo nacionalno blago zvano nošnja koju nigde više ne možemo videti. Taj isti gospodin arhitekta Deroko je davnih dana upozoravao jednog kolegu (ne navodeći ime, tada se znalo za intelektualni nivo) da je sraman plan koji je predložio da se pregradi reka, a reka, kako on jednostavno pojasni ono što ne bi trebalo da se pojašnjava, mora da teče.
Decenijama nakon ovih reči, uništili smo reku, posekli drveće (a svako drvo snižava temperaturu i do 4C), latili se arhitekture koja organski ne pripada Beogradu i koja mu se incestuozno opire, božansku struku zvanu arhitektura prepustili drugima, na Dedinju izdali dozvole za grdosije koje se uklapaju u estetiku ružnog u skladu sa potrebama novog vlasnika, ali ono najbolnije – odrekli smo se identitetskog nasleđa.
Očuvanje nasleđa i humana, planska novogradnja jedini su put.
Na ovim našim prostorima dominantna je destrukcija i gubitak značaja struke. Takođe, razmirice nisu novotarija. Još u prošlom veku kada su Turci napustili Beograd i kada je krenula urbanizacija i modernizacija, zbog velikih konflikata poveravali smo rešenja arhitektama iz inostranstva. Na jednoj izložbi Urbanizacija Beograda 1815-1964. istoričar umetnosti u svom izlaganju kaže: »Ali uprkos odluci i zakonu, učinjeno je drugačije«. I ta matrica nas prati. Dobro je prisetiti se istorijskih činjenica, tada je misao jasnija. Da ne bude da su nam drugi krivi, da li Turci ili fudbaler.
Zato je sever Italije izuzetno jak kada je u pitanju mala privreda. Neguju generacijama svoje zanate stavljajući akcenat na postojano održavanje jednom dostignutog kvaliteta i na održanje tradicije.
Take the money and run nikada nije bila premisa sređenog društva. Možda zaplet nekog jeftinog krimi filma.
Kultura sećanja, kultura dijaloga, kulturna baština i značaj struke.
Četiri nivoa koja prave razliku.
Minuciozni B. Pekić opaža: » […] Jer Beograd menja Zakon kao nebo boju. Kao vatra – plamen. I kad god se stari Zakon promeni, onaj novi hametice poništi sve što su građani, trgovci i zanatlije, između dve propasti, posatvarali. U takvom gradu, deco moja, nema nasleđivanja. Što za života svoga zagrabiš, to ti je. Samo tebi. Deca sve iz početka moraju. […] Beograd je fizička i duševna apsa.« A Korbizije da je Beograd najružniji grad na najlepšem mestu na svetu, na dve reke. No, samo od sebe neće, tradicija se stiče samo velikim trudom, isticao je još Eliot.
Srećni narodi od prethodnika uzmu najbolje, pa nad(o)grade. Princip po kojem istorijski tok i kontinuitet imaju smisla. Naši narodi stalno ruše do balčaka i kreću iz početka. Verujući iracionalno, bezumno i apsurdno da civilizacijski razvoj nije u sprezi sa nasleđem. Sužena perspektiva usled koje nam budućnost ubrzano izmiče, bez šanse da uhvatimo korak sa svetom.
Negiranje nasleđa je duboko samodestruktivna crta.
Neka čudna nedostatnost koja nam dosledno umesto identiteta i tradicije održava rascep.