Nebo i zemlja stvoreni su da bi trajali, tvrdio je Ž. Folen da nas Pariz tome uči.
Nigde kao na moru, uzvraćam mu bezglasno, u unutarnjem, imaginarnom dijalogu dok se verem po brdima Hidre odakle pogled seže ka beskrajnom zeleno-plavom tonalitetu. Sećam se te pribeležene rečenice u svojoj svesci. Teke sa zapisima nikada neće izgubiti bitku pred inim tehnologijama, one su kao dodir bića. Znak duboke misli? Jednostavna, ali u biti sa vrlo preciznim rasporedom reči koje samo u toj postavci imaju značenjsku težinu. Na tom fonu slojevite jednostavnosti i pitome kompleksnosti dobra književnost i počiva. Piši tako da je rečima tesno, a mislima prostrano.
Iako je sam početak septembra, na Hidri vrvi od ljudi. Mnogo je turista, a malo putnika. Iz luke koja pulsira od pridošlih sa brodova i barki i u kojoj se turista zadržava, putnik beži u druge delove ostrva. A tamo, predvorje raja za sva čula. Ostrvo lišeno hotelskih grdosija koje su uzele maha na obalama diljem sveta, stroga kontrola gradnje, gabarita i materijala. Opstali su kamen i drvo, onako kako to inzularnost, jedan od geografskih fenomena, ište i umiruju čulo vida nas iz velikih, obezljuđenih gradova prepunih estetike besa koja potiče oniričke senzacije razdraženosti. Otok Zlarin je, recimo, pažljivo osmišljenim projektom eliminisao plastiku, tu vulgarnu tvorevinu modernog doba. Nekako recidivi savremene destrukcije najviše dođu do izražaja na ostrvu. Sećam se napuštene gigantske konstrukcije u Brni na Korčuli, otoku izrazite blagorodnosti, koja tako izopštena štrči nad svetim dalmatinskim bojama i mirisima. Dan pre Hidre zumiram na vrhu brda jednu kuću u zalivu na severu Peloponeza. Zdanje natkriljeno nad uvalom, borovima i jednim jedinim kaićem na horizontu, objekat kao svedok estetike ružnog i nepripadajućeg, dokaz čovekove gluposti, bahatosti i raspojanosti na uštrb prirode, zaogrnutog u iluziju sopstvene večnosti.
Neumorno pravim slike zvekira i vrata koja obgrljena bugenvilijama na mekanoj ostrvskoj svetlosti neizostavno deluju kao oslikana, intenzivnih boja. Mačke ulaze u kadar nepozvane, ali dobrodošle. Ne znam da li se i one ubrajaju u ove dve hiljade stanovnika ostrva, ali im svakako zavidim u bezbrižnom baškarenju u okruženju idealnih koordinata. Jedna je udobno smeštena na stolici ispred apoteke Rafalia koja datira iz 1890. godine i čiji enterijer u drvetu čini ovaj prostor muzejski vrednim, miris druge ere. U Istorijskom muzeju Hidre koji daje uvid u povesna kretanja nema gužve, tek poneki putnik. Turisti su u zoni konzumerstva, taj poriv je jači, uostalom na tome turizam i počiva. Dok sedim na stepencima pored apoteke ispred mene promiču konji i magarci koji su ovde ujedno jedino prevozno sredstvo. Gradnja je stoga otežana i, srećom, spora, jer se svaki kamen donosi isključivo ovim putem.
Tišinu tog trena narušava pocikivanje jedne, rekla bih, Korejke u jarko ciklama odeći koja se teško nazire od naziva brendova ispisanih svuda po njoj. Jako je glasna u pokušaju pravljena selfija na magarcu i silovito ga udara nogama. U životu sam odgledala samo dva korejska kinematografska dostignuća, Parazit i Slava, a oba tematizuju nouveau riche i surovost sirovosti. Još uvek ima onih, na veliku sreću, koji nisu deklarativni borci za pravdu na internetskim žicama, koji doista reaguju. Sorry, nakon čega je stala.
Par srednjih godina ulazi u Rafalia’s Pharmacy. On je drži podruku. Ona na sebi ima jednodelni crni kupaći dubokog izreza, pareo i velike naočare za sunce. Izrazito lepa žena, senzualnih pokreta, primetno je da oseća teren. Hodaju polako.
U njenoj ruci beli štap.
Pravim fotografiju dok odmiču, s leđa. Scena koja mi odjednom izvlači svu energiju za daljnje spoljne poticaje.
Žena s belim štapom vidi bolje od nas. Više od onih koji ciče na magarcu i udaraju ga nogama.
Dok sam pisala priču o Hidri naiđem na tekst o poreklu reči saunter, šetati, hodati, polako i opušteno. Kada su u Srednjem veku ljudi išli na hodočašća, u selima kroz koje su prolazili seljani bi ih pitali kuda su krenuli. Odgovarali bi – À la sainte terre. U svetu zemlju.
Malo je putnika, više onih koji ruiniraju svete zemlje predaka naših, turisti ubojitiji od kuge koja je 1792. godine prepolovila stanovništvo Hidre. Tako anahrono deluju ti ubrzani, bučni trkači u krotkom okruženju ostrva koje, još uvek očuvano i odbranjeno, postojano traje.
A sa bedema na vrhu luke, ostataka iz doba ratova sa Otomanskim carstvom, pruža se pogled na svetu plavet.
I sve ima smisla.
Zatvarajući krug vraćam se beleškama u notesu. Na tribini Narodne biblioteke posvećenoj Dubravki Ugrešić, u mnogobrojnim osvrtima književnika, saradnika i njenih prijatelja, podeljena je jedna anegdota. Plivajući, Dubravku je iznenada opkolilo jato velikih riba i našla se u ne tako bezazlenoj situaciji.
Pomislila sam ovo je kraj. A onda mi je prošlo kroz glavu: »Bio bi to savršen kraj.«