Dugo mi je trebalo da smognem snage i pogledam emisiju na HRT-u. Jako malo gledam televiziju inače, od tolike količine toksina, poluinformacija i laži organizam se teško brani, postaje nefunkcionalan za dnevne obaveze, porodicu, struku, kuću. Naš eminentni psiholog, Ranko Rajović, da, upamtimo ime, važno je u moru nevažnih i nebitnih imena koje mediji plasiraju i čija imena memorišemo iz nama nepoznatih razloga, dakle profesor Rajović govori o uticaju mnoštva senzacija i plave svetlosti na ekranu i štetnom uticaju na mozak kod dece. I kod odraslih, dodala bih. Nema razlike. Pogotovo naglašava uticaj plave svetlosti pre spavanja i način na koji mozak prerađuje širok raspon disperzivnih informacija koje dobija prelazeći prstom preko ekrana. Rečju, mozak trpi oštećenje.
Emisija na HRT-u posvećena je devojčici Ani Božović. Upamtimo ovo ime, bitno je. Ana Božović nije jedno od mnogih imena. Ana Božović je devojčica ubijena u luđačkom pohodu jednog emotivno oštećenog i okrnjenog deteta, bogalja, sociopate u školi Vladislav Ribnikar u maju ove godine, u Beogradu. Njegovo ime ne moramo navesti. Izaziva, što bismo mi iz književnih krugova rekli, egzistencijalnu jezu. Profesionalno i posvećeno urađen prilog, onako kako je to novinarstvo u srećnija vremena činilo. Potrebne su nam ovakve emisije kao dokumentarni i civilizacijski trag u vremenu o ljudima koji su verovali u koncept porodice, vaspitanja i onog najbitnijeg – ljubavi.
Završavam gledanje emisije na HRT-u i čitam tekst o novom zakonu Ministarstva prosvete koji se tiče »diskriminatornog ponašanja« u školi. Kao dugogodišnji urednik u izdavačkoj kući, po prirodi posla okrenut zakonima Ministarstva, čitam ga pomno. Pažnju mi privlači termin Pravilnik. Kao da se skupom pravila preko noći suština obrazovnog sistema može dubinski oblikovati, a samim tim i oblici ponašanja kod dece. Obrazovanje je proces i zahteva korenite reforme, one istinske po horizontali i vertikali. No, odnekle se mora početi, ipak ga čitam.
»Podsmevanje, ponižavajuće šale, slanje uvredljivih poruka, ignorisanje, odbijanje da se sedi u klupi sa učenikom zbog njegovog izgleda ili nacionalne pripadnosti, omalovažavanje roditelja učenika iz istih razloga, primeri su diskriminacije koji se od 1. septembra zabranjuju i kažnjavaju u vaspitno-obrazovnim ustanovama u Srbiji.
Prema novom Pravilniku zabranjuje se diskriminatorsko ponašanje zasnovano na rasi, boji kože, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, statusu migranta ili izbeglice, ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, socijalnom i kulturnom poreklu, smetnjama u razvoju i invaliditetu…
Zaposleni su odgovorni za svoje izjave. […]
Roditelj deteta i učenika ne sme svojim ponašanjem u ustanovi da podstiče, pomaže, izazove ili na bilo koji način doprinese diskriminaciji i vređanju ugleda, časti ili dostojanstva ličnosti.
Ukoliko je izvršilac diskriminacije roditelj ili treće lice, odgovornost se utvrđuje pred Poverenikom ili u sudskom postupku u skladu sa zakonom.»
U tom Pravilniku ispisana su silna imena potpisnika pri Ministarstvu koje nije neophodno navoditi, niti pamtiti, oni se ionako smenjuju brzinom svetlosti, baš kao i reforme koje zapravo bivaju prepisane i opstaju još od sedamdesetih, sa ponekom promenjenom rečju, da se opravda termin: reforma. Valjda tako vuče na proces, rad, aktivnost, činjenje.
Završavam iščitavanje novog Zakona i pitam se kao građanin, roditelj i profesor kome mi da se obratimo za diskriminaciju, vređanje ugleda, časti i dostojanstva ličnosti, podsmevanje, ponižavanje, slanje uvredljivih poruka od strane onih koji su uz veliku pompu otvorili četnički muzej tamo nekog đenerala čije ime nećemo navoditi i čime su se mediji bavili danima, uz držanje opela dežurnog pesnika zaduženog za nekrologe, sahrane, četničiju i raskošan raspon epiteta poetsko-metafizičkog nivoa, čije ime ne treba navoditi, oni koji nisu znali ne treba ni da znaju, oni koji su znali treba da zaborave.
Koji zakon sankcioniše ove izjave i ko treba da preuzme odgovornost?
U zemlji u kojoj se u maju tekuće godine desila tragedija neprepričivih razmera.
Tragedija koja se mogla desiti bilo gde na planeti.
S jednom bitnom razlikom: ovde je, po svemu što činimo, bila neminovna.
Nema tog Pravilnika kojim možemo izlečiti recidive divljanja po istoriji, ne baveći se suštinskim problemima ekonomije, obrazovanja i zdravstva koji ječe.
Istorijski revizionizam je najbrutalniji vid sakupljanja političkih poena i zabašurivanje kompletnog kolapsa, a potkapacitirani vulgus je idealno tlo.
Kome da se obratimo mi koji ne želimo, niti možemo, po svemu što nam vaspitanje i obrazovanje nalažu, sa demonima u klupi da sedimo?
Na koji Pravilnik da se pozovemo?
Kome da se obratimo mi poniženi i uvređeni, bezglasni u sveopštoj kakofoniji niskih strasti i neobrazovanosti koji potiču mržnju koja se zakonom ne može regulisati i kojoj su naraštaji permanentno izloženi?
***
Sada zaboravimo ovu simoniju.
Slušajte i čitajte doktora Ranka Rajovića, specijalistu interne medicine, magistra neurofiziologije i doktora sportskih nauka, osnivača MENSE, gostujućeg predavača na fakultetima u nekoliko država. Oca četvoro dece. Upozorava nas, ako ima budnih, da detetu pre desete godine ne treba dozvoliti telefon.
I odgledajte emisiju o Ani Božović. Boli, ali za razliku od gornjeg bola iz ovog se rađa ljubav u izvornom obliku.
S tim ćemo lakše u dan.
Sa anđelima.