Aparat za poništavanje karte ne radi? – No, ma una volta funzionava. /Ne, ali nekada je radio./ – Pa, šta sada da radim? – Eh, da, u vozu ako naiđe kontrola naplaćuju kaznu.
Ima nečeg neobjašnjivo zabavnog u ovom dijalogu koji vodim na železničkoj stanici Centrale u Milanu. Potpuno je nelogičan, ali tako uobičajen za Italijane. S godinama sam utišala svoje OKP nagone da sve iskontrolišem. Zato odlazim u kafe u samoj železničkoj stanici koji drže Napoletanci. Najbolja kafa i najbolji pasticciotto.
Za razliku od aerodroma koji su postali žarište neprijatne robotizacije, centri dehumanizacije i mikroprikaz sveopšte ugroženosti, voz nas vraća u bestežinsko stanje. Oljuđeno putovanje sa elementarnim postavkama koje su čoveku nekada pripadale.
Tak-tak-tak-tak-tak. Promiču slike kroz prozor kao na filmskoj traci. U trenu kada se mimoilazi sa drugim vozom prozor iznad moje glave se uz veliku buku otvara. Uredno ga zatvaram već treći put. Regionalni vozovi znaju biti dobri, a znaju biti i ona rudimentarna verzija.
Svako manje mesto u Italiji liči jedno na drugo, a opet bitno se razlikuje.
Na centralnom trgu Kremone tržišni je dan.
Pijace su žila kucavica jednog grada, neposredni pokazatelj kulturnog identiteta, presek stanja.
U tom preseku mnogo je pripadnika drugih nacionalnosti i druge boje kože. U velikim gradovima mešanja i pomeranja nisu tako jasno vidljiva kao u manjim mestima. Sećam se agende novoizabrane Đorđe Meloni u vreme predizborne kampanje i pratim njen rad nakon godinu dana. Uglavnom semper idem, ništa novo. Nema lidera sa velikim agendama, sve je recikliranje, prikupljanje bodova za dobijanje pozicije.
Vreme je ručka i kao u nekoj pozorišnoj predstavi u trenu smene scenografije svi sklapaju svoje štandove i ogromna pijaca nestaje u roku od pola sata. Tu nema razlike između velikih i malih gradova, Italija staje u vreme ručka. Zvuk jutarnjih šoljica za kafu biva zamenjen zvukom vinskih čaša. Setih se crtice iz jedne knjige kada Amerikanka iz San Franciska kupuje kuću u Toskani i uz mnogo birokratskih peripetija konačno privodi transakciju u banci kraju. Bankar u svetloplavoj košulji, sa zlatnom narukvicom, obavijen oblakom parfema veli – Izvinite, sada zatvaramo, vreme je ručka. – Ali, ja ovo danas moram obaviti. – Vreme je ručka. Domani.
Glavni trg dobija svoje prave obrise nakon uklonjenih kulisa i oko upija sve ono što Italiju čini zemljom na vrhu liste po broju umetničkih dela i kulturne baštine. Stariji ispijaju svoje piće na pjaci uokvireni vremenskom kapsulom u kojoj je vreme stalo. Nastupa tišina kao antipod tržišnoj vrevi i remeti je samo zvono sa katedrale i vozači bicikla.
Do mene za stolom mladi bračni par sa bebom, novorođenčetom. Mnogo naručenog, malo pojedenog. Ali ako uzmemo tu kuhinju na kredit ne ostaje nam za dnevnu sobu. – Meni se ona druga kuhinja ne sviđa, radije bih jednu, ali kako treba.
Za drugim stolom baka sa sinom. On ima veliki zdravstveni poremećaj. Jedu mirno i usporeno. Dug je njihov dan. Duge su godine.
Dok ispijam lokalnu Luganu promatram bankare. Pozdravljaju vlasnicu restorana i naručuju brzo, uvežbano kao što gosti koji svakodnevno dolaze čine. Teško spuštaju adrenalin, u razgovoru dominiraju termini koje su napustili pri izlasku na ručak i kojima će se vratiti. Ali u jelu uživaju, razlog zbog čega zemlja staje u to vreme i zbog čega se Italijani nikada neće prebaciti na ritam ostatka Evrope iako je bilo pokušaja pre par godina.
Odlazim u centralni toranj pored katedrale i penjem se uz dahtanje shvatajući da sam slabo procenila visinu. Guglam. Il Torrazzo di Cremona, museo verticale, visok 112,54 m. Stepenice uzane i strme, dve osobe ne mogu se mimoići. Na engleskom i italijanskom piše, a tu je i vizuelni prikaz: zeleno i crveno svetlo kao regulacija kretanja. Dve žene, uprkos tome, uporno pokušavaju da se popnu i svaki put prinuđene su da se vrate, jer drugi silaze odozgo. I nikako im nije jasno zbog čega. Ovaj svet današnjice u komunikaciji sve više liči na tu vrstu regulacije i razumevanje iste. Toranj je dušu dao za ljude sa nekom fobijom i problemom. Iako postoji natpis da se u slučaju panike pritisne dugme za pomoć baš me zanima za koliko bi neko došao. Na ulazu, gde se kupuju karte, sedi samo jedan čovek udobono zavaljen uz šoljicu kafe. Sa vrha je spektakularan pogled na grad.
Sa istom kartom ulazim u centralni muzej Kremone. Muzej je arhitektonski sjajan, kretanje se odvija u smeru kazaljke na satu, kružno. Umorna od tornja, sedam na kožnu fotelju namenjenu za razgledanje eksponata. Na zidu ikone i sveci. Čitam tekst o genezi ženskog imena Agata: ona koja je dobra. Na jednom panou piše: I svako ko se ne potčini volji božijoj ne zaslužuje život koji mu je dat.
Odavno je napušten izvor duhovnog.
Svet počiva na uslovljenosti svake fele.
Uslovljenosti koju je kreirala ljudska vrsta zarad kontrole.
Prelazim u Batistero. Osim mene, tu su samo još tri momka, Italijana. Svi gledamo u plafon sa kojeg visi preparirani krokodil. Čudesan je osećaj taj prizor u ovom prostoru. Rad Mauricija Katelana, poznatog italijanskog umetnika, iz 2019. godine pod nazivom Ego. Svojevremeno taj rad je izazvao buru na društvenim mrežama, pre svega zbog lokacije na kojoj je izložen. Namera umetnika bila je jasna: Ego kao ’I’ i krokodil kao asocijacija oblikom i suštinom. Ta živuljka čovekovog bića koja vlada nama i koja nas kontroliše, limitira i inhibira, željna spoljnih priznanja i poticaja na uštrb unutarnjeg. Uostalom, ceo koncept društvenih mreža današnjice iskoristio je tu arhetipsku crtu bića kao potku.
Nauka je tu da nas uverava, a umetnost da provocira.
Ulice su, razumljivo, prepune radnji za proizvodnju violina i zvuk tog instrumenta dominira. Ispred Fakulteta za muzikologiju bacaju konfete, jedna devojka je diplomirala.
Na radnjama nazivi majstora za violine. Ima mnogo jevrejskih imena. U jednoj momak isprobava violinu i osluškuje svaki treptaj, a majstor, liutaio, rukom prelazi preko drške i nešto mu pomno objašnjava.
Vraćam se u Milano jako dobrim vozom Italo. Svi prozori dobro dihtuju, svi putnici su udobno zavaljeni i svi gledaju u telefone koji se pune ispod sedišta.
Samo jedan jedini čovek koji nije na internetu. Sa svojom devojčicom čita lekciju iz istorije i preslišava je. Bole me oči, zaboravila sam naočare, ne mogu da čitam. – A kako čitaš na telefonu i kuckaš na Instagramu? Tada te ne bole oči? Objasni mi, Đulija. – Tigar i Eufrat, jesu to ljudi? – No, amore, no, to su nazivi reka. – A je li one postoje još uvek? – Ne, ne više.
Trgnem se.
Gledam kroz prozor.
Tak-tak-tak-tak.
U okeanu informacija davimo se u neznanju.
Obešeni za poluistine kao preparirani krokodil.
Voz stiže na milanski Centrale.
Uranjam u ritam pulsirajućeg grada znatno drugačijeg od Stradivarijeve Kremone.
Grada u kojem sve podseća na novac i u kojem se stoga sve ubrzano kreće. Ne sme da stane.