Ključ nam je ostavljen u sandučetu na kapiji. Imamo šifru za otvaranje, uzimamo ključ i ulazimo u kuću. Žena koja je zadužena za komunikaciju doći će za sat vremena. Vlasnica kuće je Francuskinja, iz Provanse. Svojevremeno je kupila tu staru kuću u Grčkoj i renovirala je. Po detaljima se oseća provansalski duh, effortlessly elegant.
Uskoro stiže i gospođa koja se najavila.
Lako joj pamtim ime, isto kao naša kćerka. Sipamo konjak i ćaskamo.
Iz šuba sam joj prosula svoju naklonost prema grčkom tlu, narodu i kulturi.
Na keca mi je prostrla svoju veru u francuski narod, revoluciju i kapacitet.
Nakon što smo se ogrnuli generalizacijama i kvalifikacijama, shvatili smo da ona nije Grkinja, kao ni da mi nismo Francuzi. Pokušavajući da se setim jednog podatka, obratila sam se mužu i skužimo da je ona većinski razumela. Anđela je iz Letonije. Jako dobro govori i ruski, otuda prepoznavanje naših reči. Ljubav prema jednom Grku dovela je na sever Peloponeza pre mnogo godina. Radi u obližnjem hotelu, a prihvatila se i posla oko ove kuće i saradnje sa vlasnicom.
Pitamo je za Letoniju, luterance, njihov pragmatizam. Priča nam kako je odnos prema veri potpuno drugačiji za nju u Eladi, priča nam da je i dalje u svom biću ostala pragmatična, ali i da voli da obilazi crkve, manastire, kulturološka pozadina je jako zanima. Tražimo joj informacije za sve ono što bismo voleli obići.
Kćerka joj je završila engleski jezik. Govori ga perfektno kao i francuski. Uskoro je upoznajemo. Živi u Atini. Posao filologa i profesora zamenila je IT biznisom, danas lukrativnijom opcijom od koje se ipak (pre)živi.
Anđela se izvinjava za svoj engleski, iako smo dotakli more tema i savršeno se razumeli. Došli smo i do toga da je sam Martin Luter odbacivao naziv luteranci i pozivao se na Jevanđelje, ευαγγελιον – dobre vesti. Ima nečeg beskrajno zavodljivog u traganju za pravom rečju dok razgovaramo, u preplitanju, povezivanju, premošćavanju. Koren jedne reči vodi do druge. Kao što emocija vodi u neku novu domovinu. Domovina nije stvar faktografije, domovina je stvar duše.
Baš kao što su jezici stvar geneze, semantike i raznolikosti koje potiču sinapse. Na ukrajinskom domovina, recimo, znači mrtvački sanduk, les.
Jezici su još jedino vezivno tkivo na planeti ogrezloj u ratove. Dok mali, obični ljudi grade mostove, guzonje vode ratove. Pritiskaju dugmiće iz fotelja uz najskuplji konjak, preko pozamašnog stomaka, a sve u ime mira. Fighting for peace is like screwing for virginity.
Svet je postao mesto poluinformacija koje su opasnije od neznanja, rekao je neko davno, mnogo pre nas, jer sve što valja mrtvi su odavno izgovorili.
Anđela me pita da li volim smokve.
Obožavam, pogotovo fichi neri, najbolje sam jela prošle godine u Barsi. Imala sam običaj da ujutro svratim u samoposlugu Amettler Origen, kupim pakovanje i kada se umorim od šetnje i istraživanja, sednem na neku pjacu i jedem ih. Dobro se sećam, opipljivo se sećam jednog dana kada sam ih slasno jela pored Katedrale. Velika skupina ljudi, u poznim godinama, igrala je. Raspitala sam se, radi se o tradicionalnom katalonskom plesu sardana. Bio je to neverovatan prizor. Mirisao je na povezanost ljudi i bezbrižnost u ovo ludo vreme u kojem je bezbrižnost izumrla kao ptica dodo na Mauricijusu. Dodo je izumro kada su se iskrcali holandski mornari i krenuli da ih hvataju i ubijaju. Ptica, nenaviknuta na ljudsku rasu, nije bežala, nije se opirala.
***
Sutradan ispred vrata sačekalo me pakovanje smokava.
Svaka kao sa slike, pažljivo ubrana, tačno zrela koliko nepce zapoveda.
Ispod njih par listova kao dekoracija, pažljivo postavljenih u kutiju.
Ruka ruci. Kao sardana. Kao ples na planeti na kojoj je reč domovina odavno ispala iz ležišta.
Pun svet razdomljenih.
A ljudi se snalaze. Kako znaju i umeju.
Oni pametni prave spone, nadilaze demone kojima je čovek tako sklon od pamtiveka.
Pogledajmo sarajevsko groblje: katolici, pravoslavci, jevreji, muslimani. Sve tačno podeljeno. Potom sledi deo gde su ateisti, svi zajedno, pomešani. I to je jedina opcija za ovaj svet permanentne povišene temperature 37.2C, konstantne socijalne febrilnosti koja nikako ne prolazi. Ljudska vrsta je u stanju amoka.
Moramo se mešati.
Jedino u toj tački dodira raste čovečnost za ono što može da nas izbavi i što se suživot zove.