»Kako čudno dominantan rukohvat od inoksa na ovim kamenim stepenicama starim vekovima«, rekoh dvometrašu Dalmatincu od kojeg svako jutro na glavnom trgu u Korčuli kupujem grožđe.
»A ne znan, dvi babe se tu spizdile, pa su stavili.«
Iako smešteni iznad Vele Luke, usred šume i cvrčaka, u uvali koje nema ni na karti, svako jutro vozimo do Korčule na doručak. Kafe Academia nije najlepše mesto, ali ima najlepšu energiju, a energija je sve. Ona privlači i odbija, spaja i razdvaja, povezuje i kida. Vlasnik Damir takođe je dvometraš. I sâm radi u kafeu, veli voli da bude u pokretu. Otvaramo razne teme. Pelješki most nikako da naprave. Silni su izginuli u jurnjavi kolima žureći na trajekt. Fabriku u Veloj Luci kupio je čovek iz Crne Gore. Za dva miliona kuna, znači oko trista hiljada evra. Pa, toliko vredi samo jedna mašina unutra, jedan stroj. Svuda ista priča. Oko nas žamor, a u žamoru dominira reč ugovor. Za tih nedelju dana više ugovora je potpisano u kafeu Academia no u najvećim svetskim kompanijama. Uglavnom nekretnine. »Ma, samo tako fiktivno, na papiru«, promalja rečenica gospođe za stolom do nas. »A u realnosti ćemo drugačije realizirati«, para uši kapitalistička floskula u kafeu koji gleda na komunistički spomenik. Dok mi pripremaju naručeno odlazim do knjižare koja je priljubljena uz kafe. Pomno gledam, pogotovo sva Frakturina izdanja. Volim miris knjige, osećaj papira pod prstima. E-book nikada neće uspeti da zameni papir kao što napućena cica sa naslovnice nikada neće biti supstitucija za vođenje ljubavi, za nežnost. Uzimam u ruke knjige par dobrih spisateljica, žena guste teksture. Volim žene s mudima. Jezik je u uskoj sprezi sa društvenim fenomenima, pa otud i ova floskula s mudima u patrijarhalnom ustrojstvu u kojem žena koja je svoja mora zapravo imati drugi polni organ čak i u sintagmi. Mnogo će vode proteći dok dokažemo da ne mora. Biram knjige koje bih kupila, listam ih i čitam poneku pesmu dok mi Damir pravi kafu. S moje desne strane naočit muškarac. Hrvatska, srpska i crnogorska vaterpolo reprezentacija nikada se više neće ponoviti. Skupina talentovanih i zgodnih, nepobedivih. Koncentracija kapaciteta i obdarenosti koju nam je kosmos dao, a koje smo olako razbucali.
Vozimo se dalje dok grickam grožđe sa tezge interno nazvane dvi spižđene babe.
Prolazimo kroz Blato i čudesan hrastov drvored koji deluje odmaknuto od ostrvske atmosfere, nekako iščašeno, sa školom pored puta i raštanom koji velikom glavom proviruje iz bašte. Kroz zatvoren prozor dopire desničarski vajb kontra partizanskom gradu Korčula.
Selo Smokvica mi vraća mir već samim pogledom na kamene kuće, onako kako otok i integrisana arhitektura ištu. Pravim sjajnu fotku lođe pored crkve u centru. Kamen i masivno drvo. U sredini sto na kojem je zeleni limun, odnekuda dospeo, preko kojeg se prelama svetlost. Garancija dobrog kadra. Za promenu slikam foto-aparatom, jer kao lenčuga to retko činim. Onako kako čine pravi profesionalci čije fotke cenim. Teško hvatam kadar u pokušaju da izbegnem jarko crveni natpis Konzum. Dolazim na ideju da u toku noći uništim sve oznake OTP banki, Konzuma i Tomija na ostrvu. Osveta pošasti današnjice. Jeftine nijanse boja su agresivan reklamni trik 21. veka. Karpaćo je, recimo, dobio naziv po specifičnoj, zagasitocrvenoj boji koju je koristio slikar Vitore Karpaćo. Sve je u nijansi, nijansa je rafinman.
Ispijamo hladan rukatac s pogledom na crkvu. Lepa je, kamena, ali pregolema. Neće to na dobro kad je crkva veća od života.
U trenu mekane popodnevne svetlosti, one sinestetičke, ulazimo u Brnu. Objektivom hvatam prepoznatljivu nijansu dalmatinskog mora. Što bi moj pokojni stric, poznati profesor Matematičke gimnazije, rekao Ne tražite dokaz, časnu riječ vam dajem. Ispijam pošip u potpuno neokrnjenom septembarskom miru i čudim se započetim i napuštenim objektima u brdima, arhitektonskim monstrumima kao antipodu rajskoj prirodi ove uvale. Ne dati prirodu i obalu ovog ranga oportunistima i izvođačima radova, novac je slep za lepotu. Otok i ostrvo imaju dignitet. Mesec rujan ga posebno vraća. Nazivi meseci u hrvatskom jeziku su tanan spoj slike, reči i značenja, nepogrešivo kreiraju doživljaj bez dodatnog opisa. Jezik ima tu moć. Stoga su u mojoj prevodilačkoj struci neke reči neprevodive. Gorski vijenac, Na Drini ćuprija, ostajemo samo u grčevitom pokušaju da gorskom i ćupriji damo kulturološku potku za ostatak sveta, ali bezuspešno. Ostaju ipak samo mountain i bridge, ono što svaka zemlja ima. A ćupriju ima samo jedna.
Na putu ka Lumbardi groblje, nezaobilazan detalj na mojim putovanjima. Groblja su više od posmrtnih ostataka. Preko mrtvih ona svedoče o podneblju, baš kao što pijace to čine preko živih. Jedna grobnica je ogromna, kao kopija bunkera Boška Buhe. Majci. Pa, bolje majci nego pregolema crkva. Planeta duguje majkama.
Otok Proizd. Ne shvatam zašto iko ide na Maldive. Proizd je bliži.
Onu čuvenu ova riba dolazi odande, a ova odavde sa lokalnih pijaca barem jednom godišnje žudim da zamenim onom ovo sam upravo ulovio. Damir, da opet neki Damir, vlasnik kuće u kojoj smo, priprema nam večeru. Vojsku je služio u Beogradu. Skoro su bili ovde. Ljilja priprema bruskete od raštana i krumpira, guštamo lignje, papaline, Damir se kune u jaglun, biftek među ribama. Nešto mi ove godine rukatac najbolje klizio. A vino je dobro ono koje u tom trenu legne, ni manje, ni više, cela filozofija. Damir mi objašnjava razliku u lovu na velike i male lignje. Inače profesionalni kuvar po struci koji često odlazi na rad u Skandinaviju. Ljilja je potpuno bela. Mnogo radi, ne stiže do mora i plaže.
»Koliko dece imate? Toneta sam upoznala«, rekoh preko čaše vina, dok je Ljilja u kuhinji u kojoj, dok kuva, ispunjava prostor istom onom spontanošću i energijom kojom osvaja i van nje.
»Dva sina. Ali sada samo jednog. Drugi je…«
Glavom pokazuje ka moru.
»Pokušao je da otpetlja sidro. I uspio je. Ali je zaronio još jednom, nitko ne zna zašto…«
Tišina.
Ona koja davi.
Ona koja čupa pluća.
Kovač je pronicljivo napisao čovek se može ugušiti knedlom sopstvenog straha.
»Oprostite. Molim Vas, oprostite zbog pitanja.«
»Na’talija «, reče mi onim njihovim akcentovanjem na drugom slogu, »sve je u redu. Baš dobro što smo ga danas pomenuli, ovih dana je godišnjica. Nema tu šta da se kaže. S tim se dura.«
***
I sve sam vam ovo napisala zbog te jedne, poslednje rečenice.
Jer nisam znala kako da je izustim.