Vraćam se kući Bulevarom. Iznimno toplo vreme za ovo doba godine. U kontrasmeru pored mene prolazi devojka. Jedna od milion u velikom, prenaseljenom, bučnom gradu u kojem imamo privid dešavanja čak i kada stoji, jer milioni se naprosto kreću. Na sebi ima kraljevsko plavi sako sa rukavima tri četvrt, malo nabranim, flare farmerke sa iskrzanim krajevima koje se šire pri dnu i kratkim čizmama na manju štiklu od prevrnute kože boje meda. Preko trupa, ukoso, torbica sa metalnim kaišem.
Izuzetno lepa. Savršeno pravilnih crta lica i divne građe. Dobrog držanja, brzog i lakog koraka. Jako samouverenog hoda.
Jedan uobičajen prizor nalik na mnoge.
Okrećem se još jednom.
Nema ruke.
Jedan osvrt više i važan nauk: Kako otmen duh gazi kroz život. Ne osvrćući se.
Koliko tek osvrta propustimo okrenuti sebi, zaronjeni u kakofoniju unutarnjih glasova koji su idealno tlo za lament nad sopstvenim slabostima u koje se mazno smestimo, uvereni da smo oštećeni, a bez namere da iskoračimo, jer žal inhibira. Svekolika čamotinja kojoj se prepuštamo. Uninije, jako bremenita i sveobuhvatna reč, ništa dušu ne raslabi kao gorčina.
Jedan jedini osvrt i svet postaje mesto u kojem nalazimo sopstveno uporište mimo malodušja.
Štedar duh kao ruka spasa, korisnija od nepostojeće.
***
U prilogu su skulpture naše najveće vajarke Olge Jančić. Uprkos zabrani lekara, galopirajućem artritisu i jakom bolu u prstima mnogo je stvarala. Čuveni Henri Mur je prepoznao vanserijski talenat. Na njen poziv 50-ih je dolazio u Beograd.