Kasno je. Ono doba dana kad profesor Slavko Žeravica u tišini svoje radne sobe, uz svetlost lampe, radi proveru. Supruga već uveliko spava, tako da može u miru, bez suvišnih pitanja, da otvori svoj notes s posebnom namenom za tu vrstu podataka i prekontroliše reakcije. Otvara prvu platformu. 110. Juče je bilo 173. Upisuje: pad. Otvara drugu platformu, ukucava lozinku. 47. Juče je bilo 25. Upisuje: porast. Prelazi na treću platformu, ukucava lozinku. 90. Isto kao juče. Upisuje: stanje nepromenjeno. Vraća se na platformu na kojoj beleži pad. Proverava reakcije i imena. Sutra će napisati objavu. Upozoriće. Red se mora znati.
Isključuje kompjuter. Stavlja notes u desnu fioku. Odlaže naočare pored lampe.
Seda na ivicu kreveta, izuva kožne kućne papuče i pogled mu pada na spavaćicu na njegovoj strani kreveta. Svilena crna spavaćica obrubljena čipkom, uredno položena. Vraća pogled na papuče i namešta ih, tačno jednu pored druge, pod konac.
Mrzim kada ostavlja stvari po kući ovako.
Ustaje, uzima spavaćicu i stavlja je u njen deo ormara gde stoji veš. Vraća se u krevet i još jedan, poslednji pogled na simetriju odloženih papuča. Sada je već jako kasno, ujutro mora rano ustati.
***
Profesor Žeravica mrzi kašnjenje. Svoje studente uvek opomene da je akademskih petnaest minuta sintagma koju su izmislile bitange. Nekašnjenje je stvar respekta, smatra profesor Žeravica. Priče o poštovanju i pravdi idealno se uklapaju u predmet koji predaje, tako da ih umešno integriše u svoja predavanja. I priče o širini. Širini dijapazona, promatranja, rasuđivanja. Nikako oko za oko, zub za zub, toliko puta je naznačio svojim studentima.
Nakon zamornog sastanka na fakultetu, profesor se vraća kući.
U slobodno vreme piše poeziju. Oduvek je on pisuckao, ali je pojava interneta dala mogućnost da se to izvuče iz fioka. Studenti ne vole njegovu poeziju, kruta je, matematički tvrda, nepropusna, ali uredno dolaze na promocije. Znaju mu ćud.
Supruga nikada ne prisustvuje. Nikada nije pročitala nijednu njegovu pesmu.
Na slikama su nasmejani, ali među njima je puno prostora čak i kada su prigrljeni.
Zvono na vratima. Martina je. Odlaže pisanje poezije, sačekaće potpuni mir i noć.
– Sutra popodne je moja promocija. Hoćeš doći?
– Imamo veliki problem, ko zna do kada ću ostati u kancelariji sutra.
– Uvek imaš problem.
– Ciničan si?
– Ne, samo kažem kako jeste.
– A jeste ovako kako sam ti upravo rekla, sigurno ćemo svi ostati do kasno, moramo to rešiti. Pričaćeš mi kako je bilo. Tvoji studenti će ionako doći, znaju da rizikuju ako se ne pojave.
– Ipak mi se čini da je cinizam tvoja uža specijalnost?
– Tvoj smisao za humor je na nivou fikusa, dušo. Nemam snage za poetska nadigravanja. Uključi supu da se podgreje, samo da se presvučem.
Slavko postavlja sto, stavlja escajg, odlazi do šporeta da proveri supu i vraća se još jednom da poravna kašiku i nož, strahovito ga iritira kada nije pod konac. Uzima ubrus i precizno ga savija u trougaonu salvetu.
– Supa se hladi, rekla si samo da se presvučeš – viknuo je.
– Stižem, stižem, samo da odgovorim direktoru gde je fajl koji mu je potreban.
– Sve u redu, ali nismo morali podgrejavati supu odmah, ne valja kada se ohladi, a ti uvek kasniš.
– Znam da se ne uklapam u tvoj svet linearnog i simetričnog, znam, ali navikni se više, samo trideset godina smo zajedno.
– I onda sam ja ciničan!
Nakon završenog obeda, Martina utrčava pod tuš, sutra je čeka naporan dan. Profesor Žeravica stavlja sudove u mašinu i čeka tačno ponoć i pet minuta da je, kao i svaki put, pokrene.
Stavlja naočare i iako ga sutra čeka zamorno pregledanje ispitnih radova uključuje kompjuter i ulazi na platforme, ustaljenim redom, po precizno utvrđenom rasporedu. Vadi notes iz desne fioke i beleži reakcije. Porast, porast, porast. Skrola imena. Većim delom studenti.
Isključuje kompjuter, izuva papuče i pažljivo ih postavlja pored kreveta.
Opet njena spavaćica! Ne razumem tu ženu.
Uzima spavaćicu, ovaj put bež, sa dubokim izrezom napred i tankim bretelama, i stavlja je u njen ormar.
Sutra ću joj reći da mi ovo razbacivanje baš ide na živce.
Okreće se na suprotnu stranu kreveta i isključuje lampu.
Samo da sutra ne zaboravim notes u kojem beležim prisutne na promociji.
Ponovo pali svetlo, ustaje i beleži: Poneti notes.
Taman što je legao čuje se pištanje mašine za sudove. Pranje je gotovo. Profesor mrzi kada se sudovi ne osuše do kraja. Ustaje i otvara mašinu na pola da izađe para.
Vraća se u krevet, poslednji pogled na papuče.
Stvarno je ne razumem sa ovim spavaćicama na mom delu kreveta.
Tone u san.
I diše pravilno, linearno, kao da je lično podesio. Bio bi zadovoljan ritmom samo da ima ko da zabeleži.