Samo neka ide redom, govorili su naši stari.
Kako vreme odmiče, a bogme i moje godine, shvatam koliko je sva životna filozofija u ovoj kratkoj misli.
Čovek, čini mi se, može mnogo preko pleća da prevali, osim ako se ovaj red poremeti.
Trenutno smo globalno okruženi destrukcijom i civilizacijskim padom, svedočimo koliko deca trpe.
Izgubiti dete je kosmički nivo iskušenja.
Nakon što sam odslušala roditelje dva nastradala deteta od majske tragedije u Ribnikaru, upravo sam pogledala emisiju sa majkom Andrije Čikića, dečaka pijaniste koji je, kažu, bio beskrajno talentovan.
Ono što mi je vrlo upečatljivo u izjavama svih tih roditelja jeste prisustvo razuma i odmerenosti. I pitam se kako? Kako je moguće biti toliko priseban, čak i na suđenju na kojem su se suočili sa roditeljima dečaka-ubice i na kojem otac mirno kaže da ne snosi odgovornost [sic!] za sina kojeg je obučavao da puca i barata pištoljem.
Dirljivo je s koliko ljubavi su sve te porodice odgajale svoju decu. Andrijina majka opisuje kako su mu se obraćali i na koji način su u kući komunicirali, na koje aktivnosti su išli, na koji način su ga učili da rezonuje i ulazi u dijalog. I ja tim roditeljima verujem. U eri dezinformacija i borbe medija za klik, razvili smo čula, gledamo fizionomije ljudi, pratimo spregu između reči, lika i dela. Što je više laži, to lakše prepoznajemo ove čiste umove. Nakon finala memorijalnog takmičenja za mlade kompozitore koje nosi ime Andrije Čikića suprug joj je rekao da se dobro držala, jer se ona brinula da je ne savladaju emocije.
Meni, roditelju, posmatraču sa strane, a onda i običnom smrtniku ovo deluje kao metafizička snaga. I obavezuje u smislu ličnog boljitka. Dugujemo ovakvim ljudima.
Filmska je ova tragedija. Deca iz porodica u kojima je toplina bila dominantna emocija. Deca iz porodica u kojima su se negovali talenti, u kojima se poticala komunikacija, razmena.
A na suđenju mama Andrije Čikića, psiholog po vokaciji, primećuje zastrašujuću hladnoću u svakoj izjavi roditelja ubice, u svakom gestu.
Ja sam između ostalog pitala da li on zna da je ubio mog sina. On je rekao da zna, bez ikakve emocije. Njegov glas je četiri sata bio isti. Kasnije sam videla snimak. Njegova majka je sedela pored njega i nije reagovala na moje pitanje, samo je sedela. To sve nas pomera. Volela bih da se neka pravda ipak zadovolji, što zbog nas, naše dece, što zbog celog društva. Mislim da mi kao društvo nismo još uvek potpuno svesni šta se desilo.
Nismo.
Sve dok koristimo koloplet ludila i na agresiju odgovaramo agresijom da ukažemo na agresiju, biće sve gore.
Ovih dana žalimo za odlaskom profesora Božovića. Zašto ga pominjem? Kao intelektualac visokog ranga nije se libio kritike i činio je to direktno, razložno, artikulisano, ali ne agresijom. Zapatio se modus u ovom društvu da ono što osuđujemo rešavamo istim metodom, da se protiv onog što preziremo borimo ponašanjem prezrenja vrednim. Postali smo razularena masa koja viče da utiša buku, psuje da ukaže na nevaspitanje, razapinje u ime pravde. Ne, gospodo, smeće se smećem ne čisti. Primitivizmom ne idemo protiv primitivizma, agresijom ne idemo protiv agresije, to je šibica bačena u slamu.
Sve dok se ne budemo sabrali, mi kao društvo nemamo čemu da se nadamo. A ovi ljudi zaslužuju poštovanje kao vaseljena. I imena ove dece treba što češće pominjati.
U okeanu bezidejnih marginalaca bez struke i značaja, čija imena svakodnevno reklamiramo na društvenim mrežama smejući im se, mi ih zapravo stavljamo u fokus u jednom sistemu vrednosti koji je već duboko poljuljan. Kada je preminuo Ivan Klajn mesecima za to niko nije znao. I možda je to zapravo dobar reper. To, u ovakvim medijima kakvi jesu, znači da je bio dragocen.
Pogledajte emisije sa roditeljima Sofije Negić, Ane Božović /koju je uradio HRT/, Andrije Čikića….
Emotivne, teške, ali uznesu na jedan viši nivo.
U jednom sređenom društvu priče ovih roditelja bile bi sažete u dokumentarni film koji bi se prikazivao u školama. Obrazovnom sistemu nedostaje kontakt sa životom. Zato nam se desila smrt.
Osvrnimo se u gnevu.
Fali nam par časnih intelektualaca za iskorak iz ovog kâla. Onih koje smo imali i čija smo promišljanja rado slušali: čista, jasna, rezonska, direktna, kritična, argumentovana, stručna, bez trunke sirovosti, brutalnosti, agresivnosti i primitivizma.
Jedini put kroz buku i bes koji su nas opkolili kao vatra, a vode nigde.