Izvadim neke cipele koje nisam obula deset godina, ako ne i više. Kupljene pre trideset godina, ako ne i više. Kvalitetne onako kako samo Italijan ume napraviti. I baš konstatujem nekada je kvalitet bio prioritet, danas mnogo fušeraja.
Obučem se, obujem te cipele i ajmo ća. U jednoj prodavnici gospođa cikne Ma, ovakve hoću, to su te! Gde ste ih kupili? Pojasnim sve, konstatujemo eh, nekada se tako pravila cipela, to je koža i u zdravlju se rastanemo.
To veče odlučim da odem do centra pešice, umara me parkiranje u ovom haotičnom gradu. Novembar je posebno težak, manjak svetla i neka čudna, već prednovogodišnja atmosfera, ona bezglava, privid dešavanja. U jednom trenu sastavi se nebo sa zemljom, pljusak. Potop. Uletim u trolu do Trga republike /nekada je bilo veliko početno, po novom pravopisu malo, jer se, vele pravopisne glavešine, povezuje samo s tipom državnog uređenja, talasamo baš kao i republika, s velikog padosmo na malo po svakom osnovu/ i po izlasku osetim nešto čudno, noga mi natopljena, mokra. Pogledam diskretno, kako uvek gledam kad je u najavi problem, pa foliram samokontrolu, kad ono, krv ti Irudovu, otpao ceo celcati đon. Izbaksuzirale smo! Osvrnem se oko sebe, diskretno dabome, uzmem đon i obratim se čoveku koji viri kroz prozorče u menjačnici, odmah tu na stanici.
– Oprostite, imate kesu?
– Kesu? – veli iznenađeno, naravno, ali uz osmeh, neko veselo lice.
– Otpao mi đon, samo da ga stavim u kesu.
Čovek se okreće u onom prostoru koji blješti u centru velegrada, veličine samice u KP domu Zenica i nalazi kesu.
Pošto moram nešto da obavim, ipak ne odustajem, u mraku to se i ne vidi, ali noga mi ozebla onako mokra, a napolju ledno nalik na vodu u Krupcu u avgustu.
Ulazim tu gde sam naumila i čekam. Tu nogu prekrstih da izgleda da kuliram i tako se ne vidi otpali đon. Ljudi nervozni, ovde se sve blokira kad padnu dve kapi kiše, grad tad staje, a ja, koja volim fine, elegantne pantalone u kojima mi je svake zime prehladno, prethodno obukoh tople, neprobojne helanke koje koriste skijaši, kupljene u Dekatlonu na popustu. Stojim tako s prekrštenom nogom, kuliram, a to kuliranje smo apsolvirali ispred kultnog kafića Cvetić u Njegoševoj preko puta gimnazije kad snimimo nekog od čuvenih frajera, a mi napupele, bubuljičave, sve se bojim primetiće nas.
I topim se, unutra vrelo, a ja obučena za skijanje na Jahorini. Ovaj podveš stvarno neprobojan kao što piše na deklaraciji. Curi s čela, Rumenko van Frikom frižidera.
Setih se raznih knjiga iz psihologije, autosugestija. I bogme, rođaci, pomaže. Ubedih sebe da mi nije ništa, u sve se ubedih osim vreline. Zapalih se! Baklja.
Za inat, kako to biva, nailazi tip kojeg znam iz grada, nismo se sreli večnost celu.
– Otkud ti, kako mi je drago da te vidim, uvek bih te prepoznao, baš te gledam iz onog reda, čudo je ta naša generacija.
– Ma, evo, skoknula nešto da kupim.
– I ja, ovo je haos, gužva, nervoza, kao da je Nova godina.
– Da, najbolje prespavati ovaj deo godine, samo da dobacimo do prvog januara.
– Jesi kolima?
– Nisam.
– Da te povezem?
– Ma, ne, polako ću – i sve držim onu nogu u neprirodnoj kulirajućoj poziciji potpuno anahrono u odnosu na atmosferu i okruženje, a u ruci kesa s đonom.
– Polako po ovom nevremenu?
– Eh, sve je u glavi, veruj mi – kad smo već kod autosugestije kô velim da probam da (se) slažem.
Rastadosmo se.
A ja polako kući.
Noga mi ozebla tačno kao preko Sutjeske da sam pešačila, ne bi me ugrejao ni osmeh Jastreba iz Kapelskih kresova.
I posle uz lozu razmišljam o autosugestiji. Koja crna autosugestija, vrelo je vrelo, hladno je hladno, mokro je mokro.
A blef je blef.
Nego, nekako mi ostario. Je l’ on siguran da smo ista generacija?