U Serenissimi prevrnula se gondola puna turista iz Kine. I pored upozorenja gondolijera da se smire i ne ustaju u pokušaju hvatanja najboljeg selfija nastavili su da se pomeraju i slikaju. Kadrovi ljudi koji u perjanim jaknama plivaju u decembru po mutnoj i blatnjavoj vodi Venecije obavijenoj maglom obišli su svet.
Dok u jednom venecijanskom baru ispijam piće čitam intervju sa Vimom Vendersom. Napravio je čistu poeziju od filma: Perfect days. Hirayama radi kao čistač javnog toaleta u Tokiju. Od materijalnog poseduje minimum. U slobodno vreme čini samo stvari koje ga ispunjavaju: pasionirano čita, sluša muziku, promatra drveće i fotografiše ga.
I srećan je.
Venders se nedavno preselio u manji prostor. Pri selidbi odrekao se mnogih stvari kojima je bio zakrčen, a koje nije koristio decenijama. Raskid je bio težak, bolan. Kao i svaki ovisnički raskid.
Mnogo filmova je snimljeno na temu sveopšte pošasti današnjice: gomilanje materijalnog, posedovanje nepotrebnog, konzumerstvo. Jedan od tih zove se upravo Minimalizam.
Čovek je zapao u zamku. Radi stvari koje se od njega očekuju, a ne one koje ga ispunjavaju. U tom prostoru nema stvaranja, kreacije ne niču na limitiranom tlu nametnutih očekivanja, među tim koordinatama povećava se samo praznina, a imaginacija zjapi, pliva u mutnoj vodi kao turisti u Veneciji i viče Help.
Ko bi rekao da se od čistača javnog toaleta može stići do poetike.
A može.
Tokovi sreće ne biraju toponime.
Dokaz su plutajući ljudi u kanalu Venecije.
Dokaz je čistač toaleta koji predano čita i fotografiše drvo, oplemenjujuća referentna tačka.
Sreća je nepotkupljiva.
Are we happy?
Povremeno opipati pleksus. Možda se iznenadimo.
Tačka u pleksusu
