Osmi je januar.
Pada prvi sneg ove zime. Nije to čist šidski sneg Save Šumanovića zanosne beline za koju kažu slikari da je najteže oslikati, što je njemu polazilo za rukom i po čemu je poznat, niti snijeg cijelac andrićevske guste teksture, ovo je onaj gradski, skroman koji gubi bitku u kontaktu sa betonom. Grejemo kuću koja se ohladila dok smo bili odsutni, pijemo jutarnju kafu, a u uglu dnevnog boravka svetluca jelka, rasveta koju su Kinezi prodali celoj planeti uspešno obavlja svoju funkciju i na modusu je mirnog, neagresivnog bljeskanja i treperenja. U pozadini peva Mario Biondi, beli Barry White džez scene. Poslednji album mu je čudesan.
Bacam pogled na fotografije na telefonu od pre par dana. Na jednoj su cjarsons i blecs, vrsta paste, specijalitet naše regije Friuli-Venezia Giulia. Kad god nam dođu gosti iz naših krajeva odvedemo ih da kušaju nešto drugačije, autohtono, nešto što smo i sami svojevremeno otkrili, prenaivno je misliti da su pizza i bologonese vrhunac italijanske kužine. Prija mi društvo otvorenih mentalnih sklopova, onih koji rakursom široko obujme horizont. Često su ljudi okovani navikama, u strahu od nepoznatog ili, pak, ogrnuti velikom samouverenošću u neznanju. A izlazak iz kuće na jelo za mene je uvek bio iskorak u neko saznanje, u protivnom uživam u svom domu. I što sam starija kužim koliko malo znam, premalo, kratko mi je ovo što se životom zove. Trattoria Ai Frati u Udinama je nakon skoro četiri decenije promenila vlasnika. Čuvena Rosi, jedna prava Friulana, poslovna i tipično za njih – zeru tvrda, otišla je u zasluženu penziju. Stalni gosti su prilično burno odreagovali, dolaze tu dugo, navikli su. Novim vlasnicima treba mnogo strpljenja da goste privuku sebi, redovno pitaju za Rosi i žele da je sve kako je nekada bilo. No, ne biva. Moja kćerka primećuje da su novi vlasnici mladi. Daje im svu naklonost. Znate li vi kako je danas teško pokrenuti nešto svoje i uspeti u ovoj konkurenciji? Sada, kada sam i sama u poslu, shvatam da takvim ljudima treba dati poverenje. Rosi je imala najbolji tiramisu u regiji. Najveća zabluda je da su jednostavna jela i jednostavni kolači uvek i dobri. Naprotiv, retko su dobri. Često su promašeni. Jednostavnost je kompleksna, taj čuveni oksimoron. Kako u dizajnu, modi, enterijeru, vizuelnom identitetu, jezičkom i literarnom izražavanju, tako i u kulinarstvu, jer jednostavnost izvuče na površinu umešnost, istu onu koju kitnjastost i kompleksnost bez pokrića pokušavaju da zabašure. U jednostavnosti u pitanju su nijanse koje miluju oko, nepce, uho, njuh i ono najbitnije srce.
Sećam se da sam jedno davno izgovorila, u silnim pokušajima da gostima pokažem nešto novo, nešto što sam i sama naučila u jednom trenu, što želim da podelim Zašto su ljudi agresivni kada dođu na nepoznat teren? I sećam se jednog pojašnjenja Neznanje generiše agresiju, čest modus odbrane.
Pravi modus trebalo bi da bude učenje. Neprekidno učenje. Kao modus osvetljenja na jelki, treperi nenametljivo i u kontinuitetu.
Osmi je januar.
I svake godine organizam mi teži da se dokopa tog perioda, da izađemo iz sveopšte histerije, buke, paljenja, vike, urlanja, zaglušujuće kakofonije, a sve u ime mira. Plaši ovolika količina neznanja i nepoznavanja rituala kojima se odajemo. Čovek koji ume da objasni svoje postupke je legitiman sagovornik i kada su nam uverenja na kontratačkama klackalice. Čovek koji poseže za nečim, vođem masom, bez znanja o samom činu, unosi strah. Juče sam gledala video zapise sa buktinjama, zapaljenim gumama i pucanjem iz pištolja od strane jedne mlade devojke. U ime mira.
Često postavim ljudima pitanje: zašto? Zašto se na taj praznik obavlja taj čin, koje mu je značenje, koja istorijska odrednica? I mimo praznika. Zašto tako misle? Zašto tako zaključuju? Zašto se tako osećaju?
I prečesto sam bez odgovora. Razumna uzročno-posledična veza gubi bitku pred arhetipskom inercijom, praslikom naše vrste.
Vraća mi se kadar moje kćerke koja je četvrti razred gimnazije provela u Americi gde je zavolela časove književnosti. Konačno. Kao neko ko je bio vrlo uspešan na svim takmičenjima ovde, ali kao neko ko nikada nije kreirao emociju na tim časovima. Na moje pitanje šta joj se dopalo rekla je da je konačno neko u školi pita A šta ti misliš o tome?
Težiti znanju. Jedino to kreira mir. U nama.
A onda ga sledstveno možemo emitovati i prema svetu oko sebe.
Nemir generiše nemir, distopiju koja nam se dešava.
Matematika je jasna.