Do mene dve prijateljice. Probija bliskost. Cika, vika, radost. U ime sreće jedne od njih.
Kada čovek napravi iskorak zarad nečeg što ga čini srećnim, ispunjava ili jednostavno zarad nekog pomeranja, makar i mali, ne mora biti ništa grandiozno, obično dođe do bifurkacije, rastoka, ljudi oko njega račvaju se u dva sliva: oni koji se obraduju i oni koji se odjednom povuku. Ovi drugi su po nepisanom pravilu do tada bili najbučniji u povlađivanju. Pouzdan znak da je uvek bila intencija, nikada iskreno prijateljstvo. Iskorak je savršen filter. Zato ga treba praviti, učinkovit je, što zbog sebe, što zbog odnosa. Zajedničko plakanje nad nesrećom nije uvek pouzdan reper koliko zajednički ples oko nečije sreće. Prvo ume biti nagon koji spontano probije, plačemo mi i nad sobom, za potonje moramo prvo stvoriti resurs u sebi, dobrano ga napuniti, da prelije, jer sa tim viškom idemo ka drugima. Zahtevna nafaka, rudarenje, poput Alije Sirotanovića. Ali veliki dobitak kad se desi.
Vredi. Kroz to sito dobije se najfinije zrno, čuvaju se fokus, vreme, energija.
Dobro je zamahnuti, ne mora reket uvek biti najnoviji, ima nečeg i u srčanosti.