– Pauza, dođite za sat vremena – kaže žena na šalteru u karlovačkoj općini.
Sedimo u objektu nalik na tržni centar koji to nikad nije postao, nikada zaživeo, odmah pored općine, da ubijemo vreme. Naručujemo kafu i kolač. Jako rano smo ustali kako bismo na vreme stigli u Karlovac. Nedavno su nam rekli brzo se završava; samo treba da priložimo umrlice roditelja i to je sve.
Ovde je mama predavala, u školi za decu sa posebnim potrebama. Ovde je išla kod frizera. Vidiš ono tamo, tamo je nekada…
Jutro je, radni dan, grad je mrtav. Za ovih trideset godina često sam odlazila u karlovačku kuću, njegovu postojbinu iz koje su otišli davnih sedamdesetih. I kod tetke Mare, osvedočene partizanke, koja je živela u predivnoj kući na Korani, u Vrbanićevom perivoju, okružena drvećem i zelenilom, usred parka koji je otvoren za javnost davne 1896, a stavljen pod zaštitu 1970. kao mesto od kulturnog značaja. Park je nazvan po tadašnjem gradonačelniku Vrbaniću, lekaru, koji je prepoznao važnost osmišljenog uređivanja grada.
A zapravo ja Karlovac ne poznajem. Uvek su to dolasci do nekih kuća. Uvek, dok se vozimo, imam čudan osećaj sete.
Devojka u kafeu ne zna lozinku za wi-fi. Odustajem od interneta. Ubrzo potom u kafe ulaze dve žene sa kompjuterima. Insistiraju da se pronađe lozinka. Svi se kačimo na internet, svako bulji u svoj ekran. Do nas dve prijateljice, uz kafu ćaskaju o benefitima Instagrama, influenserima, novcu koji zarađuju, razmenjuju beauty savete koje su tamo pokupile.
Prošlo je onih sat vremena.
– Izvolite.
– Samo da dostavim umrlice roditelja.
– Ali to više ne pripada karlovačkoj općini, to je sada Zagrebačka županija, morate u Krašić, gospon – konstatuje službenica bacajući pogled na podatke.
Ukucavamo adresu i vozimo. Januarska izmaglica daje pejzažu melanholične obrise. Na ulazu u Krašić tabla: Stepinčev zavičaj. Općina je malecna, usred mesta od svega par duša, preko puta Suvenirnica Stepinac i Buffet Krašić. Odmah pored općine je crkva. Ogromna. I tako ogromna natkriljuje sve drugo. Natkriljuje život. Jedino dešavanje je kamion iz kojeg istovaraju piće za obližnji kafe. Ako jednog dana nastupi apokalipsa kafići će biti jedini preživeli. Izlazim iz kola da fotografišem stara, drvena vrata bifea Krašić.
U općini nigde nikoga, samo plavokosa žena zanosnih oblina, jako doterana kao antipod odsustvu boja i zvukova koje je usisala jutranja izmaglica. Glasovi nam odjekuju u golemom, praznom prostoru.
– A kaj Vam nisu rekli u Karlovcu da je ured već dvije godine zatvoren ovdje? Morate u Jastrebarsko. Ali znate kaj Vam je dobro, imate sreću, oni Vam rade čak do ćetiri, dalje nas upućuje sa onom mekanom dijakritikom u ‘č’.
Ukucavamo lokaciju i vozimo. Predivan krajolik. Priroda je raskošna u svojoj savršenosti koju čovek nikada, srećom, neće postići. Srećom, kažem, um ljudskog roda svaku lepotu potčini svojoj destrukciji.
U Jastrebarskom predajemo smrtovnicu od Malene. Tako smo je svi zvali, malena, energična, kočoperna, puna života, nit sitnijeg bića, nit veće force, beznadežno i zauvijek zarobljena u pričama o radnim akcijama, putovanjima sa drugovima i drugaricama, revoluciji i pregalaštvu. Sećam se kako jednom prilikom podigla stisnutu šaku na moju šalu i rekla mi – Nemoj ti, Crnogorka, u Jugoslaviju da mi diraš. Za oca se komplikuje, mora se dalje s dokumentima u Liku.
Na jednom mestu pravimo pauzu, pijemo čaj, a sa radija dopire muzika, popularna beogradska pevačica. Potom ručak u Lojzeku, buncek, domaće češnjovke, krvavice, zelje. Ćaskamo sa vlasnikom koji je skoro bio u Beogradu, voli da dođe, dobro se provede veli, prija mu energija grada koji pulsira. Da, sa mnogo, zastrašujuće mnogo problema, ali pulsira još uvek, dodajem.
Krećemo, moramo dalje.
Baš kao i život.
Samo mrtvi strpljivo čekaju u redu da se vrate tamo odakle su davnih dana krenuli dok kroz prozor, ovog siječanskog jutra, promiču obrisi nečeg što je bilo, nečeg čemu se ne može odrediti ni putanja, ni tok.
Nečeg što čovek prepozna samo kao senku na intimnoj mapi bića.