U stanu iznad moje kćerke porodica s dvoje male dece. Skaču, ubiše. Dobro, dete je dete, živahno dete je zdravo dete, no skaču do jedan ujutro. Majka mu stara, u moje vrijeme posle crtanog u sedam i petnaest išlo se ća u krevet. A naše roditeljke imale su običaj da ovom iznad malo kucnu nečim dugačkim, recimo drškom od usisivača.
Jedno veče moje dete izađe sa društvom s posla na večeru, a ja ležim ukočena, valjda od one paučine koju sam vijala. Brufen pomaže. Mutti šaljem sliku jelke kod milanskog Duoma, lažem da sam okej da mi ne docira i velim – Šetam, divno je. – Dobro. Jednom i ti normalno da se ponašaš kao ostatak sveta.
Ako su ona panika i histerija, a u cilju predprazničnog raspoloženja po svaku cenu, i kome jeste, i kome nije do toga, taj ostatak sveta, zadovoljna sam sa ove bande, rekoh sebi u bradu.
A ovi što skaču iznad pustili i muziku na najjače.
Kad sam se kovarnula i bol popustio, ja zviznem grejanje na max, kontra zahtevu mog deteta da ne ide preko 20C u stanu i takođe na max pustim Arsena. Pa da vidimo čija majka crnu vunu prede. Uh, kad je krenuo Dušo moja, Una, Balada o prolaznosti, Zagreb i ja se volimo tajno…
Poeta i umetnik. Veći pesnik od mnogih zvaničnih. Mnogo je poezije, a malo Poezije.
Vince, napravila kolače, miris putera je miris doma i porodice, vezivno tkivo.
U neko doba čujem ključ, evo je, ranije se vratila od najavljenog. Brže-bolje isključim grejanje, temperatura se digla kô u Srbiji pred izbore, kresnem Arsena na off i pokrijem se jorganom preko glave, moja falinga da mi se sve vidi na licu.
Ona ulazi u moju sobu.
– Mamika, ne foliraj se, ne spavaš.
Ćutim.
– Mami, prestani, vibrira jorgan od tvog smeha gde ti je nos, znam te. Evo si založila kô da smo na Durmitoru.
– Nisam, časna pionirska.
– Zbog takvih časnih ste i propali.
– Dobro, jesam malo, odmah me vrat popustio.
Mislim se, za Arsena nikad nećeš saznati.
A fakat, deca otišla na spavanje odmah.
I ostali smo tako
kraj odlazeće vode,
nerazjašnjeni sasvim
i pomalo van mode.