Hodao je kao čovek koji čuva tajnu da je kretanje samo privid. Stasit, naočit, visokog čela, pronicljivog pogleda, zaškiljio bi jednim okom kad pažljivo sluša. Pratio bi sagovornika očima boksera koji se fokusira na suparnika. Tog prepodneva tek je otvarao kafanu i nameštao stolice. Nova je to kafana u kraju, zapravo staro-nova, jedna premeštena sa druge lokacije par stotina metara odatle. Pređašnja se nalazila na uglu gde čovek ne bi ni sanjao da nešto može zaživeti. Kafana je kao posađena biljka: ili se koporne ili ne. I nema pomoći ako se ne zapati u početku. Okupljala se na tom ćošku, oko drvenih stolova s kariranim stolnjacima, korporativna ekipa, ljudi u odelima kao kontrapunkt scenariju koji »Dijagnoza« nudi. Nakon ručka bi se vraćali u neki drugi svet ekrana, brojki, informacija i propisane, kurtoazne komunikacije, u kojoj svaka rečenica ima zadatu metu.
Na novoj lokaciji mûk. Sve je isto, a drugačije. Prostor veći, brisan, sve je utegnuto i ta utegnutost unela je sterilnost.
Nije još otvorio, ali će mi napraviti kafu dok čekam da mi zamene gume kod vulkanizera iza ugla. Žali se na umor i bol u leđima. Za tri godine će u penziju, vratiće se tamo odakle je pre par decenija krenuo, da počine od modernih varvara koji su fukarizovali grad pod velom urbanog, pokvareno održavajući febrilnost 37.2 C.
Veoma rado htio bih da radim, ali želio bih i da živim, znate tu Tolstojevu, kaže mi.
Kroz ovo malo dijaloga probijaju precizne koordinate i skoro tačna nadmorska visina. Jezik je zvučan, prečišćen i gust.
Bacam pogled na stolice, drugačije su ovde, nekako retro.
Nekada su ove stolice bile idealne kada se ljudi pobiju u kafani, dodajem, lagane su, letele su na sve strane.
Sve su ovo danas same kukavice, puni džepovi oružja, nekih arkebuza, danas niko ne zna da se pobije šakama, junački. Mnogo se zaglupilo. I sve je to, sinko, zato što su ljudi prestali da čitaju knjige.