Lopta jeste okrugla.
Dobra vest za pasionirane ljubitelje sporta, istinske strastvene duše koji uživaju u obrtima, takmičenju /tu mi baš paše termin natjecanju/, napetosti i magiji koju sport nudi. U fudbal se ne razumem, zato o fudbalu i ne govorim.
Bavila sam se profesionalno sportom. Roditelji nekada nisu bez razloga davali decu na sport, bila je to intencija vođena čistom potrebom upošljavanja duha i tela, nikako bolesnih ambicija današnjice; bio je to strah od one besposlen um, đavolja rabota. Stoga jako dobro znam šta je adrenalin: pred svaki trening, svako takmičenje. Znam šta je odgovornost i šta je borba sa samim sobom. Sećam se treninga dok su se druga deca igrala iza zgrade. Sećam se dodatnih napora da se u školi zadrži odličan uspeh. Sećam se momenta kada škola i obrazovanje izbijaju na prvo mesto kao prioritet i odustajanje od sporta. Moja kćerka nije bila u sportu, ali je bila u klasičnom baletu i to jako dugo, sve do studija. Opet, bez ikakve ambicije da postane primabalerina, iako joj talenat nisu poricali. Da bi detence nakon svih časova u školi izdržalo čas baleta naveče, a napolju ciča zima, moraš to zaista želeti. Mora te neko potaknuti, kao što su to činili Ružica Selenić i Konstantin Tešea mom detetu. Danas se bavi ekonomijom. Istrajnost, upornost, disciplinu, samokontrolu, posvećenost i definisanje cilja iz baleta prenela je u drugu sferu. I moj brat, inženjer elektrotehnike, trenirao je atletiku: borba s glavom, trčiš i stremiš cilju. Kad ga nemaš? Tu je trener. Bio je to veliki Franjo Mihalić. Pošto je brat odlučio da prekine nakon mnogo godina, Franjo mu je javio – Knez, ne mogu da razgovaram. Toliko mi je teško da nisam u stanju da te čujem.
Kada je jednog dana 2015. brat dobio vest da je Mihalić preminuo ceo dan je, naknadno mi je priznao, plakao.
Danas živi u Ljubljani. Kao dug svojoj pasiji još uvek trenira, onako za sebe, ustaje u cik zore, pre posla i trči maratone diljem sveta. Uvek idu porodično, jedinstvena prilika i da zajedno otputuju i nešto vide. Pre neki dan je skoknuo do Minhena. Slovenački navijači su se hvatali za glavu pri svakoj grešci igrača, ali su uz osmeh i dalje vikali Gremo! Gremo! Srpski navijači bi izgovarali brutalne psovke uz visok nivo agresije i optuživanja, svako sa svakim, svako protiv svakog. Kćerka ga je pitala oči, zakaj su jezni, zašto psuju i šta znači da ne daju Kosovo.
Sve je više brutalnih, agresivnih navijača, a sve manje istinskih ljubitelja magije zvane sport. Strast i ostrašćenost su antipodi.
Sve je više preplaćenih na sportskim poligonima, a sve manje istinskih sportista.
Sve je više ispolitizovanih trenera i selektora, a sve manje istinskih mozgova koji znaju moć okupljanja, povezivanja, stvaranja dobre atmosfere i kvalitetnih međuljudskih odnosa koji su ključ jednog grupnog sporta.
Uostalom, kakav predsednik, takva država. Kakav gazda, takva kafana. Kakav profesor, takvi učenici. A iz ličnog iskustva ću vam reći – kakav urednik, takva knjiga.
Timski rad podrazumeva vođu koji to nije. On je dirigent koji vodi, ne dozvoljava raskol i trvenje i nevidljivo je nadređen.
Imali smo ovih dana Božanstvenu komediju i Orlovi rano lete.
Ostala je Družina Sinji galeb. Bratovščina Sinjeg galeba. Neočekivano, ali logično. Družina ume da dobije bitku.
Za P kao Pobednik potrebna je sloga. Svaki dobar Predvodnik to zna.
Jako je malo takvih. Zato ih zlatom plaćaju.
Da, lopta je okrugla, na sreću svih koji uživaju u neizvesnosti nadigravanja i raskoši talenta onih istinskih koji ustaju u cik zore dok svet uveliko spava.
I trči, radi kao da nikada priznanje dobiti nećeš, trči zbog sopstvenog cilja. Ionako je osporavanje neminovno i to baš od onih koji nikada ama ništa uradili nisu.