Slika, kao i pisana reč, ima moć da ti potakne imaginaciju i postavi te u prostor. Nagna te da se osvrneš i opipljivo zakoračiš unutar granica koje je autor umešno postavio, katkad iskoračiš i van njih, a to je tačka preloma koja izdvaja nadarene stvaraoce. Baš to mi se desilo sa slikom Kartaši pre mnogo decenija kada je krenulo moje istraživanje ovog umetnika.
Skloni smo da svoje vreme proglasimo najtežim od svih do sada, a ljudi su stvarali i živeli uprkos ratovima i nedaćama, baš kao generacija Crnjanskog i Vase Pomorišca koja je uz predahe, direktnim učešćem, prevalila više ratova preko pleća.
Bio je to razlog da juče odem do Novog Sada pre nego što se izložba zatvori.
Vasa Pomorišac, umetnik divnog senzibiliteta, univerzitetski profesor, slikar i likovni kritičar, koji je živeo na relaciji Beograd, Zagreb, Minhen, London i Pariz. Naš prvi slikar koji je slikao na staklu i ti vitraži su poseban likovni izraz. Usavršavanje u toj oblasti dobio je u Londonu, a svoj prvi vitraž predstavio je u Britanskom paviljonu na Međunarodnoj izložbi dekorativnih umetnosti u Parizu 1925.
Onaj rađen za hol beogradskog Aero-kluba urađen je po originalnom nacrtu za potrebe izložbe, nalazi se na izlazu iz galerije i njime se ova postavka praktično završava; dugo ostaje pohranjen u najboljoj mentalnoj fioci, na veliku sreću, jer Novi Sad, nekada moje redovno izletište postaje ili je, pak, već postao stecište novogradnje, nereda, prljavih ulica i urbicida baš kao i Beograd.
Stoga, fokus na onaj najbolji deo i slike Vase Pomorišca, umetnika i intelektualca nimalo lakog života, uključujući jednu porodičnu tragediju. Na displeju u elektronskoj formi nalaze se skice slika u radnoj fazi. Istinski stvaraoci su oduvek jako mnogo radili, ali ne u smislu brutalne hiperprodukcije, već u kvalitativnom okviru. Grešili, precrtavali, ponovo stvarali i išli napred. Stvaranje je mukotrpna nafaka. Instant slava je izmišljotina današnjice. I traje baš toliko: trenut.
O ovim istinskim pričamo i stolećima posle.
Vasa Pomorišac je, uostalom, duboko verovao da je umetnost organski deo društva i iz te potrebe stvarao.
Sećam se dobro izložbe u Zrenjaninu februara 2019. povodom sto dvadeset pet godina od njegovog rođenja.
Na ulasku ispis »Jedan narod, kao i pojedinac, vredi onoliko koliko ostavi u nasleđe svojim potomcima. Potomci ovog vrede onoliko koliko umnože nasleđeno.«