Nebo je čisto plavo. Uvek je takvo u ovom gradu kad je sunčan dan. Prija rezak vazduh, lišen sivila, zaštitnog znaka velikih, zagađenih gradova. Ume u Udinama klima biti i teška, mnogo vlage i kiše. Tu kada grmi zemlja se trese, posebna frekvencija zvuka, objasnili su mi i zašto: na pola sata su i planine, i more, sudar te dve struje daje neobičan intenzitet.
Po jednom takvom plavom danu vozimo se kroz grad.
– Stani!
– Šta je sad?
– Koči! Kamion, piše bergamot!
Kupujem punu kesu ove delicije koju prodaju na kamionu pored puta. Pravi pravcati iz Kalabrije, neprskani, buccia edibile, jestiva kora. Raj za kolače neponovljivog mirisa koji udara tačno u jednu tačku u mozgu kojoj ne znam ime, ali nepogrešivo reaguje.
***
Bila je to 2010. Krećemo iz Udina ka Siciliji. Plan je da vozimo kratko, svega par sati, stajemo, spavamo svaki put u drugom mestu i tu ostajemo par dana. I nakon trideset godina Italiju ne poznajem. Barem ne onako kako se u mojoj svesti čestito pruža glagol poznavati, baš kao i strani jezik, zahteva dozu časne spoznaje. Puna je to zemlja, kao kvalitetan nar, pršti. U Reggio Calabria je poslednje noćenje gde ćemo ujutro na trajekt za Siciliju. Budimo se rano, silazimo na doručak da slučajno ne okasnimo na trajekt, ali nigde žive duše iako je zvanično vreme za doručak kako piše. Onako zabrinuto, a ima tih ljudi koji se tako rode, obraćam se čoveku na recepciji. Ništa ne brinite, sve stižete, a ako ovaj propustite ima naredni. Sad će naš kuvar. – Ma, koji kuvar, nigde nikog oko nas, treba mi samo kafa i brioche, ide mi kroz glavu. Uskoro stolu prilazi chef. Osmeh oko glave, sporim pokretima sunčanog jutra juga stavlja kapu i bele rukavice i nudi nam kolač s bergamotom. Filmski kadar. Rano mi je za to, znate, u ovo doba mogu samo neko pecivo i kafu. – A da li ste Vi probali našu kremu sa bergamotom? Tu vrstu kreme za kolač pravimo samo u ovom delu Italije, specijalitet. Inače, bergamot se koristi za posebnu citrusnu notu u parfemima.
Bila je to ljubav na prvi ukus. Ljubav, ona prava, to i jeste. Na prvi pogled, na prvi dodir, nepcem, rukom, srcem, čime god. Sa tako spuštenim adrenalinom večito zabrinutog čoveka koji pokušava da kontroliše život i njegove agende i ukusom bergamota u ustima stižemo na trajekt koji nije ni imao nameru da krene na vreme, uljuljkani u nazamislivoj disonanci glavnog kuvara sa kapom i rukavicama na sabajle i krajolika oko hotela sa urušenim kućama koje najavljuju dobrodošlicu juga, malo poput filma Dogman.
Leto provodimo u gradu Cefalù, smešteni u kući čiji su vlasnici dvadeset pet godina živeli u Švajcarskoj. Imaju tri vrhunski vaspitana i obrazovana sina. Ona je profesor biologije, iz jedne od poznatih i starih sicilijanskih porodica; on je profesor književnosti iz Torina; spoj juga i severa, srca i racija, strasti i uzdržanosti. Nakon povratka na Siciliju odlučuju da renoviraju kuću i počnu da je izdaju. Kuća ima veliku biblioteku i mnogo biljaka, otisak dve vokacije utisnut u svaku poru prostora. Pozivaju nas na večeru, pored onolike sabljarke i školjki za malu cenu grehota je išta drugo dole jesti. Vode nas u mesto u brdima Castelbuono, tipično siciljansko selo gde na trgu karabinjeri i mafija zajedno ispijaju vino i jedu caciottu, vrsan sir sa komadićima pomorandže. Meštani znaju tačno ko je ko, pričaju nam priče o kojima su napisane tolike knjige, snimljeni toliki filmovi. Ovde, na licu mesta, ima drugu težinu. Zakon mafije je iznad svih zakona. Meštani to znaju. Ma šta da se desi, običan čovek ovde ne daje informacije, nepisano pravilo ovih brda. Tih dana ulice Palerma su zakrčene smećem. Na tenderu jedna firma dobija posao, ali mora odustati, dobila je znak, mafija želi taj posao za sebe, unosan je. Isto je i sa požarima. Sever je smanjio finansiranje u Sektoru za šumarstvo, po proceni da na jugu nije neophodno, ali potom su krenuli požari svaki dan, iznad glava helikopteri i kanisteri sa vodom, jug daje znak da se finansiranje ne dira. Zakoni juga su surovi i neumoljivi. A oni koji poznaju i progovore, kao Roberto Savijano, prinuđeni su da žive na nepoznatoj adresi, pod drugim imenom.
To veče u selu Castelbuono završavamo u poslastičarnici gde isprobavamo kolač čiji je glavni sastojak la manna, vrsta smole koja visi sa drveta nalik na mlečno bele stalaktite i koja je zaštićena, postoji još samo na obroncima ovog sela i u jednoj regiji pored Palerma – prizor je čudesan. La manna se koristi u kolačima i u farmaciji. Istorijski, prvi put se pominje kod Izraelaca, a slike Tiepola to dobro dočaravaju. Davno sam o ovom čudu pisala i na društvenoj mreži; sećam se da se tragom te moje priče jedna istoričarka umetnosti zaputila u Castelbuono iz sopstvene znatiželje. Mnogo godina nakon što sam za manu saznala odgledala sam emisiju o momku Mariju koji se iz Amerike vratio u svoje rodno selo na Siciliji i započeo posao. Godišnje prikupi oko 1500 kg mane, a 1 kg košta oko dvesta evra.
Na povratku sa Sicilije tog leta sećam se natpisa na brodu Sicilia e continente.
U dve reči sažetak severa i juga, dve antipodne tačke na vagi italijanske čizme.
Nakon vreve i pulsiranja Palerma spavamo u Urbinu, gradu muzejske tišine i crkvene sakralnosti. Utegnuto, mirno, svečano tiho. Grad Rafaela i Ticijana. Oku lepo. Duša malo zebe nakon energije juga, ušuškana u emotivni nered.
Jug je uvek i svuda jug, jedina tačka na planeti gde su tuga i sreća neodvojive u svom intenzitetu.
***
I dok sam sve slike pustila kroz memorijski sinemaskop kolač s bergamotom bio je gotov. Cela kuća miriše, a u svakoj kući postoji pažljivo kreiran spisak mirisa koji se smatraju ličnom svojinom.
Kolač je bolno prost, baš kao i jug.
Kolač ima citrusnu notu bergamota koja se jednostavnosti nezadrživo nadređuje i superiorno je boji, baš kao i jug.
I još samo ovo: tek sada kada sam ga izvadila iz rerne pouzdano znam da je sve baš ovako bilo.