Priče

La Vie

Saint-Paul-de-Vence, na obronku brda nalazi se grobnica M. Šagala. Photo: N. Kantar
A. Giacometti Photo: N. Kantar

Na toj klinici bio sam samo jednom u životu, pre skoro trideset godina, kada sam išao u posetu majci nakon operacije. Sećam se njenog nasmejanog lica i dobro pamtim da mi je taj osmeh bio garancija da je sve u redu. Zapravo, nisam je mnogo ni zapitkivao. Osmehnut čovek mora da je dobro. Sećam se da je ona godinama nakon toga ponavljala kako smo se moja tadašnja devojka, a buduća supruga, i ja ljubili na hodniku. Samo mladost poseduje nonšalantnost bez pokrića. Mladom čoveku konačnost je udaljen koncept. Ostalog se ne sećam.

Jutro je ovog nadolazećeg leta. Kiše su česte i hirovite.

Ispred klinike zakrčenje od automobila i problematičan parking, valjda je on rešen samo u tržnim centrima, tom koncentratu besmisla današnjice. Usred vreve, užurbanosti i zaglušujućih sirena čovek postavlja kartonsku kutiju. Uigranim pokretima uveliko razrađene radnje svakodnevnice vadi predmete iz kese i ređa ih na kutiju: toplomeri, kišobrani, upaljači i sličice svetaca. Podiže jednog sveca ka meni. Hvala, odmahujem rukom.

Tražim deo klinike gde se radi trijaža pre operacije. U glavi konstruišem ozbiljnu proceduru koju reč trijaža emituje. Ispostaviće se da je u pitanju banalni deo papirologije koji se odvija u prostoru nalik na šator iza glavne zgrade, a koji obavljaju budući doktori, sada samo specijalizanti. Za šta Vam treba uput? – Onkologiju, operaciju. – Uh, joj. Izvolite.

Sa leve strane glavnog ulaza u samoj zgradi ogromna kapela. Prava, pravcata kapela. Ne sećam se toga. Davno je bilo. Mislim da nije postojala onda kada sam dolazio. Kada mi je sve izgledalo drugačije, nekako manje sivo i manje teško.

Penjem se stepenicama na prvi sprat. U međuprostoru između prizemlja i prvog sprata ceo zid je u staklu i na njemu se nalazi izguljeni ‘vitraž’. Dominiraju plava i žuta boja, onako šagalovski. U tom trenu prisećam se najvećeg Šagalovog platna koje sam video davno u galeriji Maeght u Saint-Paul-de-Vence, iznad Nice. Zove se La Vie. Život. Imućni pariski bračni par stvorio je usred borove šume i huka slapova impozantnu galeriju koja je udomila Šagala, Đakometija, Miroa, Pikasa i druga velika imena. Napravite nešto ovde, nešto što neće biti profitabilno, ali će nama, umetnicima, omogućiti da izlažemo skulpture i slike pri najboljem mogućem svetlu, u najboljem mogućem prostoru. Učinite to, a ja ću vam pomoći, rekao im je Žorž Brak. U samom mestu Saint-Paul-de-Vence nalazi se restoran koji na zidovima ima dela velikana. Umeli su se zapiti, pa su umesto novcem cehove rešavali svojom umetnošću. Vlasnici kafane tada nisu ni slutili vrednost koju će jednog dana imati.

Vrednost. Kako pojam vrednost u bolnici menja oblik i boju.

U čekaonici je pretesno. Ne vidim nijedan osmeh. Bilo je davno, da, ili su se tada ljudi ipak više osmehivali. A možda i nisu. Ne sećam se.

Oni zdraviji su drskiji, nestrpljiviji i smeliji da se pobune i uđu preko reda. Oni koji su jako loše mirni su, odnosno pomireni i gledaju negde u daljinu. Neko zakači i vitraž, ne znam da li im pogled seže u boju ili, pak, kroz onaj oguljeni deo ka suncu.

Baka do mene poseduje sveznanje i ne libi se da ponudi savet: i koji kancer je u pitanju, i kako se leči, i kojem doktoru kako treba pristupiti, i kako se odužiti, pogotovo precizno pojašnjava u kojem trenutku. Najviše se razume u to koji hirurg je dobar, a koji loš. Gospođo, kako tako pričate, to su besmislice, pa ljudi su bili na Mesecu, a Vi tako. – Kij, bre, sinko, bio na Mesec, ajd ne lupaj gluposti.

U deo gde se prima hemioterapija vode velika, staklena vrata. Na njima je zalepljena slika sveca. Otvaraju se i kroz njih ulazi mladi bračni par sa kćerkom od oko desetak godina. Lica su im mirna, nalik na čoveka koji je odlučio da gura. Devojčica je visoka, tanka i jako umorna. Sivo umorna. Kosa je počela da raste i nepravilno je raspoređena na glavi.

Već drugi put jutros iz jedne sobe izlazi sestra sa molbom da se svi iz hodnika, a ima nas poprilično, evakuišemo u drugi deo zgrade. Tek drugi put shvatam da mrtvaca prekrivenog plahtom prevoze do obližnjeg lifta.

U čekaonici je devedeset posto žena. Uglavnom su same. Neke s tugom u pogledu, neke samouverene i doterane, sa sveže urađenim frizurama na mekanim vlasima tek iznikle kose. Jedna je vrlo pričljiva. Ispotiha me savetuje da obratim pažnju kada prazne dren, ako ne zavrnu jedan čepić ode prljavština, tako je ona dobila infekciju. Iz nje izbija zapanjujuća energija. Ovo je treći put da se rak vratio. Ali, ona nema dilemu, zna da će pobediti. Kako je sve počelo, kako ste otkrili? – Da Vam kažem, sanjala sam da moram ići Svetom Vasiliju i to sam sutradan uradila. I on, baš on, tačno mi je ukazao dok sam se molila, u kojoj dojci se nalazi rak.

Ćutim i puštam je da priča.

Hirurg sveže pristigao sa odmora, preplanuo i naočit, užurbano se kreće kroz masu ljudi u hodniku. Okreće se ka Romkinji koja pravi buku i viče.

Šta Vam treba? – A, bre, je li ovo pedijatrija za rak? – Ko ima rak, dete? – Da, moje dete. Šetaju me ceo dan gore-dole, ne znam više gde da idem, bre. – Koliko godina ima dete? – Dvadeset dve. – Dobro, dobro, nije to dete, to je ovde, na dobrom si mestu.

Naočiti hirurg se okreće i odlazi. Romkinja kuca na sledeća vrata odakle je izbacuju. Nakon par minuta na sprat dolazi momak. Sin. Onaj od dvadeset i dve. Otvara vrata i kaže – Ko je, bre, odavde otkačio moju kevu? Da čujem!

Iz sobe desno izlazi porodica. Ona plače. Plače duboko kako se samo iz straha koji slomi biće plače. Sin, muž i otac ćutke idu za njom.

Žena, sa svojih tridesetak godina, preuzima nalaze sa šaltera. Trči prema mužu. Plače. Plače onako kako čovek oslobođen straha plače. Pobedila sam, pobedila sam. Veša mu se oko vrata i snažno ga grli. Bio je to poslednji osmeh ovog dana.

Šalju me u drugi deo zgrade. U očitom promašaju pronalaženja pravog dela klinike nailazim na ženu u kolicima, bez ijedne noge, obmotana plastičnim cevčicama drena, kako puši. Pored nje stari, odbačeni hirurški krevet i govornica sa telefonom, relikti nekog drugog doba. Vrata od bloka su se za njom zatvorila i ona sada ne može da uđe. Uvlači dim kao da joj je poslednji. Onako kako činimo nešto suočeni s konačnošću i nemanjem izbora.

Dan još uvek nije gotov, a već se obavljaju sve radnje za noć. Dan i noć u bolnici imaju drugu preraspodelu ritma. Pored mene u sobi još tri osobe, bivši direktor jedne velike firme, teniski trener i inženjer.

Neshvatljivo je da se dozvoli ovo stanje na Onkologiji, a ovamo se daju milioni evra za Hram. Nema tu zdravog razuma.

Niko ne odgovara, mûk, iako su do tada svi zdušno ćaskali. Gase se svetla, vreme je za počinak. Gotovo istovremeno, kao po komandi, začu se šuštanje. Kroz mrak razabirem pokrete. Moji sagovornici i saborci iz kesa vade svece i pozicioniraju ih brižno na metalni ormarić pored kreveta. Neko jednog, a neko i tri.

U tišini koja je natkrilila kliniku stavljam slušalice na uši i vraćam se audio-knjizi.

Obraćajući se nekom svom Bogu koji još nije izmišljen.

Podeli: