Iako je bilo pre mnogo godina, nadnaravni mir iz Epidaura nosim skoro opipljivo na svom mentalnom hard disku. U eri zaglušujuće kakofonije i brze, često prebrze tehnologije koja nam je mnogo dala, ali kojoj plaćamo i danak, tačka u kojoj osetimo istinski mir teško se gubi, neosetljiva je na negativni transfer potiranja usled akumulacije novih slika i utisaka. Ne manje opipljivo sećam se i iznenadnog urlika grupe turista koji se prolomio u tišini antičkog pozorišta dok su se fotografisali, menjali poze, žalili na vrućinu i loš ručak. Priroda ponudi, geniji osmisle, ali čovek ne tako retko i naruši, po pravilu iz nekih profanih razloga. Istu emociju nosim i iz Delfa, tačke koju su stari Grci, u skladu sa svojim svetonazorom i tadašnjim poznavanjem geografije odredili kao centar, pupak sveta, i u konačnici iz Olimpije. Nisu ta uporišta slučajno bila odabir u antičko doba. Geografska pozicija im je obezbeđivala neophodnu dozu tišine i reda koji su uz simetriju i lepotu bili preduslov da na ovoj teritoriji niknu i prve bolnice, jer su ti faktori pozitivno uticali na mentalno i fizičko stanje ljudi, na umirenje sinapsi.
O svemu tome razmišljam dok stojim u redu za pozorišne karte. A red je neverovatno dugačak. Za neke predstave mesecima se ne može doći do karata. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu na dan puštanja karata ceo mesec rasprodaju u roku od sat i po. U gradu sa mnogo problema i redova koji podsećaju na nered, ovaj red prija oku i umiruje ga prijatnim fizionomijama kojima zaposlenica pozorišta nudi flaširanu vodu ili stolicu onim umornijim.
Nakon odgledanih predstava shvatite zašto su rasprodate.
Kulturna scena još uvek diše, na veliku sreću, punim plućima i pruža ruku talentovanim ljudima van naših granica. Za »Edipom« je velika jagma. Slovenački reditelj Vito Taufer, nakon trideset godina ponovo kod nas, sa svojim osebujnim i eksplozivnim spojem nespojivog koje potpuno spontano kao gledalac prihvatiš kao jedino moguće rešenje. Čitam izvode iz razgovora koje je Taufer vodio sa umetničkim direktorom i dramaturškinjom u fazi pripreme predstave i potvrđujem premisu da je tim talentovanih ljudi garancija uspeha. Postaviti antičku dramu u moderan kontekst ište umeće koje publika ume da prepozna i nagradi. Dugim, jako dugim aplauzom, što zbog zadovoljstva predstavom, što zbog zahvalnosti na podsećanju da primordijalni porivi u čoveku nisu novitet, samo se načini na koji se ispoljavaju menjaju na vremenskoj liniji. Što veli V. Taufer: »To je jedna od stvari kojima nas uči antička drama – umetnost dijaloga, umetnost da se uspostavi dijalog sa onima koji misle drugačije od tebe. A u ovoj sve ekstremnijoj političkoj podeljenosti društava koju vidimo svugde, i koja ne može da vodi nigde osim u sveopštu tragičnu propast, mislim da je upravo dijalog ključna stvar.«
Kada je Mira Furlan u zimu 1991. odlazila, nemoćna da uspostavi dijalog, dobila je pismo anonimog čoveka koji je izrazio nadu da će se jednog dana vratiti. I vratila se preko predstave »Dok nas smrt ne razdvoji« koja je postavljena po njenom dramskom tekstu. Dah kvalitetnog dijaloga ubrizgan je i preko zagrebačkog reditelja Ivice Buljana koji je za BDP režirao »Idiota«, nakon što je pre par godina postavio »Tiho teče Misisipi«.
A »Vrat od stakla« je, iako se daje godinama unazad, permanentno rasprodat. Vrhunski dramski tekst. Onaj koji tragikomično sažima nas na ovim prostorima i briljantnim, pronicljivim i fluidnim dijalozima osvetljava suštinske koordinate naših arhetipskih poriva, strahova i potreba.
Pozorište jeste potreba. Osim za neku mlađariju koja ne tako retko napušta predstave. Oni oko dvadesetak i nešto godina koji nemaju ni nerv, ni predznanje, ni strpljenje. Decu koja odrastaju na drugim frekvencijama sazdanih od kratkih formi, sažetih sadržaja, prepričanih romana, citata van konteksta i obilja slika kao jedinim dijalogom. Generacije za koje se dijalogom moramo boriti.
***
Scena i dobar dramski tekst su sloboda, ona istinska.
Zato se i stare, kultne predstave nanovo postavljaju, da nas podsete na to čudo, »Čudo u Šarganu«, još od velike Mire Trailović.
Pozornica je možda još jedina preostala magija gde je sve moguće i ništa nije istina.
Ili je, pak, jedina istina.
***
Tekst objavljen 27. marta na Svetski dan pozorišta.
Podsetnik za sve ostale dane u godini.