Danima pratim objave u vezi s popisom u susednoj državi i gledam svoje britke, mozgovite i obrazovane prijatelje koji jedni drugima pokušavaju pojasniti šta određene kategorije u popisu znače, koja im je intencija i koji je najbolji rezon. Ako ovako inteligentni ljudi imaju problem da se usaglase, šta mislite kako je onima sa manjim kapacitetom i kako je, naposletku, onima u poznim godinama čiji kapaciteti, razumljivo, slabe s godinama, sinapse su prirodna materija, jednostavno mozak polako odumire, a atak u medijima je sve agresivniji, i tamo gde su bili nesigurni potpuno ih slude.
Sistemi oduvek rade na nejasnoći i netransparentnosti pri popisima i izborima, jer računaju upravo na međuprostor, taj limbo koji će iskoristiti za svoje političke poene. A te stvari bi morale biti kristalno jasne i razumljive. Ali, ali, onda bi pobedu odnosili oni koji zaslužuju, a ne oni koji to žele po cenu života. Tom konfuzijom građanstvo se održava u stanju zbunjenosti dok se potpuno ne umori i tako se polako, kao kineskom metodom mučenja kap po kap na teme vezanog čoveka, uvodi u stanje političke abulije, tj. totalne obamrlosti, patološke bezvoljnosti i neodlučnosti usled iznemoglosti.
Potom, imamo vrenje kod nas pred izbore i jednu vrlo zanimljivu crtu – naš narod je pred svake izbore u stanju tabula rasa. Sve prethodno briše u glavi, kreće od početka, tumara po mraku i zaboravlja sve što je bilo, ne izvlači zaključke, samim tim nema ni kapacitet da rezonuje radi iskoraka. A kretati od početka u 21.veku, anulirajući iskustvo i prošlost, znači kaskati bez mogućnosti hvatanja koraka sa svetom narednih sto godina.
Zatim, slušam i gledam, uh teško li je to, onog Međeda koji je gori od našeg najgoreg bivšeg političara u istoriji čovečanstva koji je ipak bio samo nepodnošljivo ograničen, tunjav i potkapacitiran, a Međed je bahat. Nema gore kombinacije u čoveku: drzak, pečobrazan i nečastan.
Nakon toga, danima centralna vest u udarnom terminu je neka naša folk pevačica za koju mnogi nisu ni znali dok nije prodala pet koncerata kod susjeda, brže od Mika Džegera, a svakako mnogo brže od jednog recimo Duška Gojkovića, najvećeg džez muzičara na ovim prostorima, jedinog koji je u svim svetskim džez enciklopedijama i čija je skromnost u veličini opipljiva na sceni, a prava veličina je redovno ispod radara ili, recimo, Nemanje Radulovića, divnog umetnika, a još raskošnije persone, poslušajte ga. Ni Gojković, ni Radulović nisu ostali da žive ovde. A mi vazda ostajemo ujedinjeni samo u niskim strastima, bez greške.
Fale mi Slovenija i Makedonija da dovršim mozaik ako nešto ima.
Divlje smo mi pleme koje je samo neko vreme bilo držano pod kontrolom. A sve što držite pod prismotrom jednom ume da se otrgne.
Kako da rezonujemo kada forma preuzima primat u odnosu na sadržaj. Polako tupimo, prepuštamo se jeftinom štivu, koga ima svuda i kojeg je oduvek i bilo, ali kada jeftin sadržaj postane mejnstrim mi, konzumenti, preuzimamo odgovornost za svoj izbor.
A mozak je živa materija, organska. Tupi i odumire kao biljka koja se ne zaliva. Dok ne istruli.
Svaki sistem ima mnogo mana, ali svi sistemi računaju samo na jedno: netransparentnost i konfuziju kao plodno tlo za pokrete na šahovskoj tabli. Ali prethodno porade na sistemskom i brižnom negovanju neznanja. Ne zaboravimo, Musolini je uveo agresivnost i psovke u parlament. Majka mu je bila ugledna učiteljica, i sam je kratko bio nastavnik. A kao dete uvek je sedeo u zadnjoj klupi, kažu da se retko smejao. Nožem je napao jednog učenika, izbačen je iz dve škole. Nigde nije uspevao dugo da se zadrži u poslu. Zato mu je valjda na kraju na pamet pala briljantna ideja čime da se bavi.
Neznanje, potkapacitiranost da se rezonuje i agresivnost, a sve to imamo u medijima naveliko, uzmite našu voditeljku ružičaste televizije kao eklatantan primer svekolikog moralnog, estetskog, jezičkog, političkog i psihološkog pada, jesu uvod u vladavinu.
Zašto onda kao konzumenti biramo neznanje, formu bez sadržaja i površnost? Zašto nasedamo na propagandu? Zašto poslednjih deset godina delimo sliku uplakanog deteta puštenu kroz ine filtere i fotošop, valjda i u bolu estetika über alles, menjajući samo tekst u zavisnosti od toga da li je zemljotres, požar, kovid, Ukrajina ili Gaza? Da li nam je ta fotografija neophodna da artikulišemo sopstvenu misao?
Da zatvorim krug divnim umom Dubravke Ugrešić, Kako smo i mi konzumenti, slušaoci, gledaoci i čitaoci s vremenom oguglali i otupavili, više nismo sposobni uočiti nijanse i razlike.
A to je cilj, zar ne?