Ima tih gradova koje je nemoguće upoznati, baš kao i knjiga koje je nemoguće dočitati, bez obzira koliko puta im se vratiš. Nesavladivi su u svom sadržaju. Svaki put ti otvore novo polje u mozaiku, a ono neko naredno i priče nezadrživo krenu da meandriraju među sinapsama.
Ova venecijanska kuća datira iz 15. veka. U 17. veku postala je vlasništvo imućnog holandskog trgovca koji je, potom, kupio plemićku titulu od Mletačke republike i postao deo visoke, plemićke klase. Međutim, samo formalno. Od strane samih Venecijanaca takvi nikada nisu bili prihvaćeni i kupljena pozicija smatrana je inferiornom. Zauvek su ostajali stranieri i pored svih napora koje su činili da se integrišu, uglavnom pokušavajući novcem da udovolje plemstvu. Nije to ništa neuobičajeno, porodica Al-Fajed, i pored ogromnog upliva novca i mnoštva investicija, ostajala je uskraćena za britansko državljanstvo. Hijerarhija nije priča novijeg datuma, pogotovo u određenim sistemima.
Palazzo je danas u privatnom vlasništvu i nakon deset godina renoviranja ponovo je, već neko vreme, u funkciji. Ovaj put otvoren i za javnost kao gesta vlasnika da izloži radove jedne zanimljive i vrlo kreativne pakistanske umetnice; odnos u kojem novac dobija smislene obrise.
Gledajući enterijer ove vile i način na koji su u rekonstrukciji sačuvani autentični i vredni detalji iz 15. veka, čoveku se vraća nada da svet modernih varvara koji nadolaze neće anulirati slojeve civilizacija iz kojih smo ponikli. Baš kao što Delfi, Epidaur, Mikena, Olimpija i Knosos unose mir u nemir svaki put kada tamo zakoračim: daju precizne koordinate da je svet počivao na ideji stvaranja, učenja, napretka i, pre svega, kontinuiteta.
Na sarkofagu starom šest vekova nalazi se ispis Navigare necesse est, vivere non est necesse.
I zaista, u Veneciji ploviti se mora.
Na širem metaforičkom prostoru ove izreke, za nas, sa trusnog balkanskog tla, plovidbe nema uz ovoliko poništavanja tradicije. Vekovi kretanja sa nulte tačke imaju nesagledive posledice. Uostalom, svako urušavanje kulturnog nasleđa ukazuje na brutalnu arhitektoniku bića. Onoliko brutalnu koliko bi to bila svaka neprimerena intervencija u ovom prostoru starom vekovima.
A kroz prozor, pažljivo obnovljen i očuvan, pogled pada na grad, nudeći drugu vizuru, udaljenu od turista koji žure, žale se na gužvu i glade lenjost duha prateći nametnuti itinerar, onih koji prolaze pored ovog zdanja ne osvrnuvši se, jer je izbegnuta zamka agresivne reklame.
Možda na sreću svih onih koji bi da u tišini promatraju drveni strop, ostatak vremena u kojem su zanat, plemeniti materijal i kreacija značili istinsko umeće i ulog.
Jedno od onih mesta u kojima Serenissima podešava ritam sopstvenog disanja tako da, pod navalom užurbanih sa belinom u vidnom polju, opstane.