– Zvao sam, zvao, svaki je otišao u roku od par minuta. Rusi ponude više, nemoguće je naći stan. Ovo je haos.
Da, došlo je do tektonskog poremećaja na tržištu. Ljudi su utekli od rata u potrazi sa skloništem, baš kao što smo to i mi činili, a lovci na profit u tome redovno vide dobru priliku. Mali čovek grca. Oduvek je tako bilo, ništa novo. To se vidi čak i na mikroplanu. Baka na pijaci sklanja cedulju sa cenom i prodaje im po duploj. Onda dođemo mi, pa je upozorimo da samo naši, da nam vrati cenu. Čudna trsa je čovek. O tome najbolje zapravo govore konflikti, ništa na površinu ne izvuče tako jasno čoveka i njegove demone kao rat.
Slušam taj razgovor dok idem ka Narodnom muzeju u kojem je trenutno postavka ruskog carskog porcelana iz doba Romanovih iz Ermitaža. Nevelika izložba pažljivo odrađenih replika i vrlo, vrlo posećena. Smenjuju se engleski, arapski, japanski i nemački jezik oko mene, ima dosta stranaca, uglavnom mladi ljudi. Ima i roditelja sa decom. Nakon svega što nam se desilo u maju ove godine, čuvena rečenica Razgovarajte s decom zapravo počinje ovako – kvalitetno vreme provedeno sa decom, najbolja vrsta komunikacije. Ulaganje u vaspitanje i obrazovanje dece jedina je investicija sa sigurnim dobitkom.
Na samoj izložbi nema mnogo propratnog teksta. Dobri istoričari umetnosti uvek oplemene postavku dodatnom pričom. Neću vam pisati o Romanovima, o načinu proizvodnje porcelana, o francuskom i ruskom postavljanju stola i razlikama, o dizajnu šoljica koji je zadovoljavao i taktilno, a ne samo vizuelno, o Petru Velikom i Katarini Velikoj, o ornamentima preuzetih iz drevne Grčke, to će učiniti struka. Baš kao što oni nama, filolozima, prepuštaju da se bavimo onim što jezik u biti jeste: kontakt.
A u prostoru bilo kog kulturološki omeđenog entiteta kontakti gode. Jedna baka moli da joj odblokiramo telefon koji se zakočio, a ona bi volela par slika. Na poslednjoj, pre nego što sam kliknula, mahnula je i osmehnula se oko glave. U eri izveštačenih fotografija na kojima po svaku cenu nastojimo udovoljiti publikumu i nametnutim očekivanjima, ovaj kadar mi se učinio tako životan nalik na neki stari film u kojem su ljudi zadržali spontanost.
Silazeći ka izlazu pravim fotografiju zida na kojem piše Jugoslovenska umetnost 20. veka. Setim se fantastične postavke u novembru prošle godine pod nazivom Na staklenom putu u MPU. Jedna bitna, poučna i nadasve mnogokazujuća priča o državi, razvoju i idejama. A onda je prošle godine jedina fabrika stakla Paraćin, pokrenuta 1906. godine, prodata. Proteći će mnogo vode pre nego što narednu budemo imali, jer je pokretanje te vrste proizvodnje jako skupa nafaka, to znaju svi oni koji raspolažu činjenicom da peći za proizvodnju stakla moraju biti u pogonu bez prestanka. Naziv Na staklenom putu je simboličan: ispred fabrike od srče stakla koje je razbijano pri zatvaranju fabrike ostalo je nešto nalik na put utisnut u zemlju. Radnici koji su ostali bez posla dugo nisu prihvatali činjenicu da je fabrika zauvek zatvorena. Niti su hteli da učestvuju na izložbi dajući primerke predmeta od stakla koje su imali u posedu, smatrajući da ta priča još uvek nije zatvorena.
Obe izložbe govore o napretku. O nastojanju čoveka da iskorači idejno, estetski, proizvodno i kulturološki.
O imanju agende koja je danas u ropotarnici; današnji svet je zaglavljen u ćorsokaku bezidejnosti ovenčane oportunim pretenzijama bez pokrića.
Uostalom, Avram Petronijević, bitna ličnost u ondašnjem društvenom ustrojstvu i ministar spoljnih poslova, prepoznao je modernizaciju u samoj Turskoj, te je kao neko jako blizak Aleksandru Karađorđeviću pokrenuo proizvodnju stakla kod nas. Sama reč fabrika u Turskoj je, sećam se reči kustosa, označavala nešto moderno. Agenda je bila i prva škola stakla u Rogaškoj Slatini koja je, zapisah i taj podatak na licu mesta, bila predviđena za ratnu siročad. Na zidu fotografija: Josip Broz Tito sa kraljicom Elizabetom, postavljen sto za gozbu, a na njemu čaše, staklo naše proizvodnje. Nije tajna da je Tito slao tehnologe u Češku sa zadatkom industrijske špijunaže u cilju poboljšanja proizvodnje stakla u tadašnjoj Jugoslaviji.
Kroz izložbu carskog porcelana pričom i osmehom vodila je mlada kustoskinja Narodnog muzeja. Atmosferu prijatnosti na tren prekinula je gospođa jetkog i osornog pitanja. Zanimljiva je ta potreba javnog uniženja, uglavnom recidiv unutarnjeg procepa, kojoj u današnjici sa ovim internetom svedočimo kao nikada do sada. No, energija ostatka prisutnih kojima je prijala šetnja kroz boje, oblike i priče u jučerašnjem novembarskom kišnom danu nadjačala je ters pojedinca.
Izlazim iz muzeja u svet reale u kojem buka pojedinca ume vrlo lako da nadglasa sve ostalo, u kojem je buka očekivano stanje.
I stavljam sve ovo na papir sa idejom osvetljavanja određenih prostora kao mogućih biotopa u kojima se kreira kontakt sa istorijom, estetikom, kulturom i nasleđem, malo dalje od empatije koju pokazujemo za ratove i zločine dok se udobno meškoljimo u foteljama.
Empatija ne živi na ekranu. Naprotiv, desilo se neminovno, ekran je ubio svaku empatiju puneći nas besomučnim i neprekidnim uvidom u strahote mozgu nepojmljive uz ono najvažnije: u javnom prostoru anuliran je osećaj srama. I tako se mogućnost informisanosti i znanja zarad napretka pretvorila u svoj antipod, sveopšti stupor. Obamrlost duše. U psihologiji to zovu negativan transfer: u okeanu informacija ona potonja potire sve prethodne. Prezupčenje.
A umetnost, da, umetnosti ima na kompjuterima, sjajna mogućnost, ali ako je tu blizu nas grehota je ne osetiti je.
Zarad one empatije i šire slike.