Ovaj tekst sam napisala pre par meseci, ali sam ga uredno ostavila u privatnom fajlu. Juče je tekst moje prijateljice na mreži pokrenuo isto pitanje, pa sam mu se vratila.
Svi mi ovde uredno ispisujemo mudre misli, kritikujemo, sagledavamo, analiziramo i to je prirodno. Ne mogu da zamislim biće koje ne promišlja. Ali, činjenica je da se zapravo nešto može pokrenuti samo delom.
Tu dolazimo do ključne tačke.
U nekoj skandinavskoj zemlji, recimo, to pokretanje individue je potpuno drugačije od ovog trusnog tla na kojem mi živimo. Zašto? Zato što je kâl ovde nepregledan, i po vertikali i po horizontali. Da bi jedinka sa svim svojim znanjem, agilnošću, kapacitetom, voljom i energijom nešto napravila, pitanje je da li to može učiniti, a da ostane netaknuta, neuprljana i u onom krajnjem stadijumu da li to može preživeti, fizički? Znamo kako je obolela žena koja se časno borila protiv korupcije kod nas. A znamo kako su završili i neki drugi.
I tu smo zarobljeni. U toj tački nemoći.
A bez te force džaba sve analize sveta i sve mudre misli.
Za ovih trideset godina radnog staža, u tri navrata sam dobijala ponude za pozicije sa kojih bih eventualno nešto mogla napraviti. Nakon pažljive analize, svaki put bih zaključila da mi se nudi pozicija gde mi se ne daju odrešene ruke. A odrešene ruke znače tim stručnjaka mimo partokratije.
Partokratija je metastaza svakog lošeg sistema, tj. totalitarnog sistema.
Da bih preživela ovaj pad u bezdno koji ovde traje predugo, neophodno mi je da se uhvatim za neku svoju teoriju. Stanje sive zone, limba, nije moj đir. I jedino verujem, zapravo, u postavku da je sreća samo ako svako radi svoj posao najbolje što ume, sa punom odgovornošću. A strmopizd je krenuo kada je iščilio pojam – preuzimanje odgovornosti.
Uostalom, priče o neograničenoj empatiji kao pukoj emociji ka drugima i svetu oko sebe su infantilne. Naravno, niko ne negira čistotu te potrebe, ali je dobro zagrebati po izvoru, genezi. Prava priča o empatiji je sistem u kojem svako radi svoj posao kako treba i automatski čini dobro drugom. Lekar koji postupa po principima etike i koji je stručan, to je empata. I ti koncentrični krugovi empatije onda imaju smisla. Niko od nas ne čini za drugog zato što ne zna šta bi sa emocijama, već zato što mu, prirodno, nešto treba. Iskonska potreba u čoveku. Ja prevodim, jer želim da koristim svoju struku i želim da zaradim. Ako to napravim dobro, zajednica od toga ima korist. Juče sam sređivala svoj tekst koji će izaći u hrvatskoj Književnoj republici i istinski uživala u tome do poslednjeg damara. Jezik je čudo, protivotrov na prostorima današnjice, poveznica plemenitog roda. Niko na mreži nije zato što voli svet oko sebe, već zato što želi nešto da pokaže. U tome nema ničeg neprirodnog; neprirodno je verovanje da se čovek daje zato što nema druga posla. Uostalom, kada čitamo Adama Smita, začetnika ekonomije, shvatimo da je sve ekonomija. Nagon za održanjem. Otuda, i naše potrebe, emocije, osnove sistema i međuljudskih odnosa pojašnjeni na realnim, činjeničnim i razumnim odnosima. A razum, koga manjka danas, zapravo je sve. Što kaže Džeferson – Boga da ima slavio bi razum, a ne slepi strah. Divnog li izraza, strah je zaista slep.
I to je jedino za šta se realno čovek može uhvatiti.
Dok ne dođu neki hrabriji, smeliji, spremni da skoče bez padobrana.
Priznajem, nisam od tih. Doduše, upitala sam najbliže, kada bih morala da prehranjujem porodicu od toga, kako bih postupila. Rekli su – isto, znamo te.
Svet ostaje na mladima, a ja sa svoje 53 godine imam jasno definisane granice prezrenja i sopstvenih mogućnosti davanja.
Znam da nije korisno za društvo, ali nije ni štetno.
Za razliku od partokratije, priklanjam se fiziokratiji. Priroda ima svoje zakone i logično je da ih najviše osećamo pod prstima. Kao dodir meke tkanine od prirodnih vlakana.
*Čitajući ovaj tekst napisan 8. juna prošle godine shvatim da ništa iz njega ne bih promenila. Samo dodajem fotografiju Roberta Kape, jednog od najznačajnijih fotografa u istoriji, sa milanske izložbe koja je u toku i kojoj se treba vratiti u zasebnom tekstu, jer je upravo priča o posvećenosti bez granica.