Nisam kasnila, samim tim nisam razjarila Frau Mutti. Otišle u cvećaru, kupile divan buket, nismo se zakačile ni oko boje cveća, ni oko ispisa za pokojnika, ma sve kô po loju. Bože mili, pomislih, dođe i taj trenut da klizi komunikacija. Vala je bilo i krajnje vreme. Iskomentarisasmo ispred kapele dve žene u letnjim suknjama na ovu ciču od minusa. Od onih materijala koje hlade na 40C. Složismo se, dobro što nemaju popa na ovaj ledni, vetrovit dan, mada nam čudno, pokojnik koji je doživeo skoro stotu bio vernik. Baš su obazrivi, znaju da je hladno kô na Krupcu u januaru, te poštedeli ljude. I tu se složismo.
I bio bi dan koji se pamti kao prva glatka komunikacija za mojih 55 da nismo otkrile nakon 50 minuta da smo na pogrešnoj sahrani.
Uzdržavamo se od smeha, pa sve glavu zagnjurile u šal, ali suze teku same, a na ovu hladnoću ne skliznu, no se zaledile na obrazima kô spomenik NOB-a. Veli mi jedna žena nemojte, ipak su ovo fine godine, nije za potresanje.
Od cike i smeha jedva smo ušle u moj autić. A on, kukavac, bez prednje tablice, bitange mi je nedavno ukrale. Vozim s potvrdom policije.
Na to će Mutti: Još samo da obesimo krst oko retrovizora, nabavimo dve crne jakne od najkvalitetnije kože i pičimo!
Što bi rekô moj pokojni otac: Složismo se, ne govori do śutra.
E, ovih čuda i santaleta.
/Photo: porodični album, Frau Mutti i otac./