Internet i društvene mreže izvukle su iz nas ljudi ono što je oduvek i postojalo u nama kao deo unutarnje mape čoveka. Jedina razlika je što internet u komunikacijskom smislu neslućeno intenzivira svaku pojavu. Samim tim, postaje uočljivije, opasnije i brutalnije.
Koliko puta smo bili svedoci nekog progona i raspeća ljudi o kojima ništa ne znamo?
Koliko puta smo i sami bili izloženi neprijatnosti, bez mogućnosti da dokažemo gde je istina?
Koliko puta smo pokušali da svedemo internet na minimum kako bismo se psihički zaštitili, što je jako teško, jer internet je, hteli mi to ili ne, čista zavisnost danas?
Koliko puta smo pročitali objavu da se neko duže povukao sa interneta, jer ga je savladao hronični umor od svega?
Idemo redom.
Pre nekog vremena svojim prijateljima na mreži pokazala sam izuzetno uprošćenu ilustraciju mlađe muške i mlađe ženske osobe i pitala ih šta vide. I da opišu to što vide.
Setila sam te aktivnosti sa jedne zanimljive i korisne radionice. Tekst bi bio jako dugačak, iako zanimljiv, znam, ako bih u detalje, ali evo samo tog dela sa ovom slikom.
Nijedna osoba na toj radionici, slovima i brojem nijedna, a bilo nas je prilično, nije opisala ono što vidi. I sama sam izmaštala detalje kojih nije bilo na slici, ali nisam predugo maštala, zanimljivije mi je bilo da saslušam šta ostali kažu, jer kao filolog, kao neko ko oseća jezik, bilo mi je vrlo interesantno kako se nivo tenzije diže i kako jezik tu tenziju prati. Prva osoba koja je dala opis koji nije odgovarao slici bila je umerena, ali i početak ledenog brega, kao u nemačkom filmu »Talas«, odličan film, prikaz kako zakon mase funkcioniše; svaka naredna dodavala je novi detalj na to i leksički pojačavala gas opisujući nešto što na slici ne postoji. Nakon sat vremena to je bio ceo triler. Jedna osoba je čak tvrdila da su ovo dvoje na slici u vezi nešto manje od tri, pazite nešto manje od tri godine. Zašto nešto manje od tri? Ne zna, ali je sigurna.
Postoji ono što se zove OPIS i ono što se zove LIČNA INTERPRETACIJA.
Mlađa ženska osoba na slici ima namrgođen izraz lica. OPIS.
Žena na slici je nadrndana, nadrkana, neraspoložena, izbezumljena, hladna, distancirana, loše volje, ronta po telefonu, nervira je svekrva, kupuje online cipele itd. spada u LIČNU INTERPRETACIJU.
Mlađi muškarac na slici ima vedar izraz lica. OPIS.
Muškarac na slici je srećan, dobrica, ubica dečjeg lica, voli je, a ona njega ne, đubre jedno, gleda joj u telefon, gleda u drugu devojku u prolazu, spada u LIČNU INTERPRETACIJU.
Mozak ima tendenciju da interpretira. Za razliku od preciznog opisa koji je ravna linija, oslobađajući deo, svaka lična interpretacija kreira u nama osećaj, a taj osećaj nas uvodi u određeno ponašanje.
Dakle: lična interpretacija > osećaj u nama > naše ponašanje.
Što je lična interpretacija lošija, negativnija, destruktivnija, to je osećaj koji generiše u nama lošiji, a sledstveno i naše ponašanje.
Lična interpretacija je zapravo izmišljotina. I to je ono što se redovno dešava na društvenim mrežama. Zamislimo skupinu od par stotina ljudi, svako sa svojom ličnom interpretacijom, tj. izmišljotinom, u dijalogu. Put bez povratka. Kao da čašom vadimo vodu iz okeana.
Ne tako retki su profili na mrežama koji se legitimno bave životima poznatih ljudi o kojima zapravo privatno ništa ne znamo. Dovoljna je kritična masa u smislu broja ljudi da krene raspeće.
Mozak jednostavno ima tendenciju da interpretira. S jednom bitnom razlikom, postoje interpretacije koje nikom ne štete i one koje su jako štetne. Ne samo za onog kome su upućene, nego i za nas same, ako se vratimo na: lična interpretacija > osećaj > ponašanje.
Da li je moguće u potpunosti eliminisati lične interpretacije? Ne.
I čemu onda ovo? Čim znamo kako funkcioniše, čim razumemo sam proces psihološki i imamo svest o tome, ovaj beskorisni obrazac počinje da slabi. Razuman čovek ne želi loš osećaj u sebi.
Taj beskorisni obrazac izvrće, domaštava, briše, dodaje, generalizuje.
Plastičan primer: svako jutro u jedno firmi na hodniku žena je klimoglavom pozdravljala koleginicu udaljenu od nje par metara. Ova joj nije odgovarala nikakvom reakcijom što je u ovoj prvoj lagano, ali intenzivno kreiralo osećaj besa, ljutnje i potrebe za osvetom. Došlo je dotle da je ova druga bila pred gubitkom posla zbog pritiska i pakla koji je prva, osvete radi, stvarala. Ishod: ova druga žena ima velike problem s vidom, ona je jednostavno nije videla. Ponavljam: ona je nije videla.
Ispod posta sa ilustracijom na društvenoj mreži bilo je jako mnogo komentara. Precizan opis dao je čovek po vokaciji psihoterapeut i unuk moje prijateljice, dečak od osam godina. Šta nam to kazuje? Dete još uvek ima čistu unutarnju mapu neopterećnu beskorisnim obrascima, tj. čist filter kroz koji propušta stvarnost.
I najbitnije, lične interpretacije koje generišu loš osećaj u nama ne tako retko čine nas umornim. Mi se svađamo oko interpretacija, tj. oko subjektivnog doživljaja za koji mislimo da je stvarnost i ono najgore uvereni smo da je naša izmišljotina ispravnija.
Takođe mi je ostala u glavi važna rečenica sa jednom drugog predavanja kojem sam prisustvovala – danas ljudi idu sa edukacije na edukaciju, a na kraju ništa od toga ne primene, što vidite po njhovom ponašanju u javnom prostoru. Forma uzima primat nad sadržajem.
Dakle: lična interpretacija > osećaj u nama > naše ponašanje.
Čest ishod kod beskorisnih interpretacija: stravičan umor usled presipanja okeana.
Nismo naučeni da pravimo jasnu sliku. Stvar je upotrebe pravih filtera koji cenzurišu spoljne nadražaje.
Umesto nesvesnih filtera: izvrtanje, domaštavanje, brisanje, nadogradnja, generalizacije > svesni filteri: stavovi, vrednosti, kultura, činjenice.
A imaginacija, njoj težiti u umetnosti, stvaranju, kreacijama. Tu već ima smisla, tu je neophodna.
Ali vidi čuda, po nepisanom pravilu baš tu nam zafali. Kriza na sve strane.