Kalenić je jedna od retkih pijaca na kojoj možete obaviti kupovinu i kasnije popodne. Uvek ima par tezgi. Redovno poranim i zoru prevarim oko 15h.
– Gospođo, pošto raštan?
– A jesi ti Hercegovka il’ Crnogorka?
– A možda Dalmatinka?
– Oni su ti mi, Hercegovci, to ti je to.
– Nas da nema trebalo bi nas domaštati, gospođo. Balkan je čudo sa rezonima.
– Evo ti tri veze za sto dinara. Ali uzmi sve sa tezge, pa da idem.
– Ma, šta će mi toliki raštan, aman. Ne podnosim da bacam hranu.
– Pa, šta praviš sa dva lista?
– Hoću samo za bruskete, raštan i krtolu.
– Krtola! Uh, ti si Crnogorka! Ja to pravim pošteno, a ne kô ti. Ukrčkam, pa fino masno, pa uz to kajmak.
– Koji kajmak, ja kajmak ovde ne nađoh da valja decenijama. Dušu mu uzmu. Znate li Vi da na kilo parmezana ide oko 14 l varenike? Ja sam poslednji dobar sir, recimo, jela kada mi je tetka slala iz Čokrlija, iznad Bijelog Polja.
– Auuu, moja ti je snaja iz Bijelog Polja!
– Ajde, uzeću Vam sve ovo onda. Ako ne bude dobar, vrnuću Vam ga.
– Može! Ali stavi dosta mesa, neku kolenicu, pre nego što mi ga vratiš.
– Da ste mi zdravo!
– I ti, vilo, vidimo se! I zapamti moju tezgu!
– Hoću, hoću, slikaću, ja ni ime svoje ne mogu više da zapamtim.
– Rano si, vilo, krenula da zaboravljaš. Ali vi mladi danas to tako.
– Evo zbog ovog mladi vala ću upamtiti. Doviđenja!
– Zdravo da si i čekam te sa šerpom i raštanom! Onako pošteno, po hercegovački!
– Jes’ vala, na Balkanu svi naši pošteni, a ovi tuđi nisu.
– Nisam to rekla, al’ naš raštan jeste bolji od svih drugih. I nemoj ga prekuvati! Nego požuri, dok ga ukrčkaš taman će Božić.