Osvrti

Zid

Zid

Film The Zone of Interest postavio je toliko potrebnu matricu: umetnost, pre svih, mora da osvesti, a ne da ostrasti.
Dugo nisam osetila takvu egzistencijalnu jezu i strah od zla u ljudskom rodu bez jedne jedine očite scene nasilja i žrtava.

Istorijski revizionizam se i dešava zato što neprekidno potičemo ostrašćenost.

Ostrašćivanje je najjeftiniji vid poticaja, usmeren ka duhovnoj sirotinji, a za generisanje novih relativizacija kojima se održava večni plamen konflikta. Uostalom, termin banalnost zla iznedren je u toku suđenja Ajhmanu kada je svet shvatio o kakvoj intelektualno potkapacitiranoj mentalnoj jedinici se radi, potpuno nesposobnoj da artikuliše bilo kakvu misao u sudnici. I zato je banalnost moguća: negovati svoj savršen vrt sa cvećem oivičen zidom tik do koncentracionog logora iz kojeg u daljini kulja crni dim i čuju se zvukovi kao direktni recidiv banalnosti u čoveku. Zvuk, koji je u slučaju ovog kinematografskog ostvarenja, dominantniji od vizuelnog i koji vas dugo nakon završetka ne napušta. Zvuk koji ima oblik, miris i boju. Zapravo, jedino mu nedostaje: glas. Čuje se bezglasno, dehumanizovano.

Ovaj film, jedan od najboljih o Aušvicu, treba prikazivati u školama. Nudi savršen uvid kako hladan, emotivno obezljuđen mentalni sklop lišen sistema vrednosti i znanja može biti poguban.

Obrazovni sistem vapi za programom kojim će napraviti sponu sa životom.
A sve u cilju kreiranja zdravog sistema vrednosti za naraštaje koji dolaze.

Podeli: